Libijski rat lažima

„Lično znam da su se srpski plaćenici borili u Bani Validu, Sirtu i Sabi”, izjavio je za zagrebački „Večernji list” Hasan Hajdar Dijab, izveštač tog lista iz Libije, dodavši „da je od svih stranih plaćenika koji su se borili na strani Gadafija najviše onih iz Srbije i Hrvatske”.

Ne znam je li uvaženi kolega Dijab lično prebrojavao sve plaćenike, pa tako zna kojih ima najviše, da li su mu oni svi odmah po komandi pokazali pasoše i putovnice, ili je već po fizionomiji čoveka zaključivao ko su balkanska braća po oružju, a ko ostala bratija.

Kako on to lično zna da su se u Bani Validu i Sirtu borili strani plaćenici iz Srbije i Hrvatske, kada borbi u Sirtu i oko Sirta još nije ni bilo, kada stranih novinara u Sirtu nema i kada ni jedan strani novinar još nije ni ušao u Bani Valid, jer su se pobunjenici samo približili Bani Validu i onda odmah i povukli? 

I kolega Hasan Dijab je sa udaljenosti od desetak kilometara locirao i prepoznao srpske i hrvatska plaćenike u Bani Validu? To se zove istraživačko novinarstvo.

U izjavi za hrvatske elektronske medije izveštač „Večernjeg lista”, Libanac, na prilično nemuštom hrvatsko-srpskom jeziku kaže da je on od pobunjenika saznao da su u Misurati pobunjenici streljali 12 srpskih i devet hrvatskih državljana, ali da on to nije lično i video.

Dakle, veruje pobunjenicima, koji su nekoliko puta već saopštavali kako su zarobili tri Gadafijeva sina. A sinovi u Alžiru i u Nigeru.

Da cela priča o temi balkanske braće po oružju bude veselija i verodostojnija neki naši mediji imaju i ekskluzivnu izjavu pobunjeničkog komandanta u Misurati Abdel Aziza Madinija, koji navodno tvrdi „da su plaćenici za račun Gadafija stizali preko Tunisa i preko mora direktno u Libiju”.

Neverovatno, kopneni put do tunisko-libijske granice kontroliše tuniska vojska, četiri ček-pointa su na putu od Džerbe do Ras Džedira, na svakom je stroga kontrola dokumenata svih putnika, pa i novinara.

Pobunjenički vođa iz Misurate kaže „da su plaćenici Gadafija stizali i preko mora”? Čime su to stizali, podmornicama? Američka Šesta flota i ostali brodovi NATO-a, helikopteri i izviđački avioni, sateliti, sve to kontroliše celokupan akvatorij ispred Libije. Kada je stotinak Gadafijevih boraca 20. avgusta, kada je i počeo završni napad NATO-a i pobunjenika, pokušalo da iz zauzete Zavije pobegne nekakvim starim brodom put Tripolija, brod su avioni NATO-a odmah potopili.

No, Madini ide i dalje u svojim tvrdnjama, a naši mediji to revnosno prenose, „kako je mnogo Srba snajperista bilo u Gadafijevim specijalnim jedinicama, a na početku ratovanja bilo je i srpskih pilota koji su učestvovali u bombardovanju Bengazija”.

To što srpski piloti ne znaju da pilotiraju avionima Su-24, „miraž”, mig-23 i mig-25, nije ni važno. Važni su snajperisti, drugim rečima, čim se Srbin rodi umesto zvečke tutnu mu u ručice snajper, jer su Srbi snajperska nacija!

To što svaki Arapin iz Egipta, Alžira, Sudana, Sirije može da bude odličan snajperista, to nema veze. To što Arapi fizički liče jedni na druge, što se lakše uklapaju u okolinu, nema veze. Jer, ima Srba i Hrvata koji liče na Arape, a svaki Srbin i Hrvat u Libiji zna i engleski i arapski, ili ima stalno pored sebe prevodioca koji mu kazuje šta da gađa. Naravno, iz snajpera.

Vrhunac priče jeste otkriće jednog našeg medija koji donosi svetsku senzaciju: da su plaćenici iz Srbije otišli u Libiju da se bore za Gadafija preko američke privatne kompanije „Blekvoter”.

Naš medij, istina kaže da „Blekvoter” radi za američku vladu, ali tvrdi „da je ta kompanija odvela srpske plaćenike u Tripoli i Misuratu”. Ispada da je kompanija, koja direktno radi za Pentagon, odvela plaćenike čoveku kojeg upravo Pentagon svakodnevno bombarduje avionima i krstarećim raketama. O ovome bi Pentagon morao da otvori hitnu istragu, jer mu rade iza leđa.

Naravno, u eri privatizacije ratovanja moguće je da neki Srbin i neki Hrvat budu i na ratištu Libije, ali to su individualci koji imaju pasoš, ili putovnicu, ali države Srbija i Hrvatska sa njihovim boravkom tamo nemaju nikakve veze. Njihov je izbor hoće li otići u Tunis na letovanje, ili će produžiti u Libiju u ratovanje.

Kada je Beograd svojevremeno upitao Vašington kako su to 900 američkih državljana iz Njujorka, albanskog porekla, stigli na Kosovo da se početkom 1999. bore za OVK kao „Atlantska brigada”, odgovoreno je „da su američki državljani prvo otišli u Albaniju na letovanje”. Posle, malo zalutali preko granice.

Zašto pobunjenici, odnosno nove vlasti u Libiji insistiraju na priči o srpskim i hrvatskim plaćenicima koji su se tukli za Gadafija? Pre svega, da bi se nekako napravio balans u tom sukobu, jer NATO je direktno ratovao za pobunjenike, a plaćenici za Gadafija. Koga je najlakše optužiti za tu plaćeničku rabotu, koga je najlakše medijski iskoristiti, šta će medijski najbolje odjeknuti? Pa bivši Jugosloveni, jer Gadafi je bio veliki prijatelj SFRJ i Tita, i to svi znaju.

O prijateljstvu Sarkozija, Blera i Berluskonija sa pukovnikom, ma ko će o tome da piše u zapadnim medijima.

Medijski i propagandni rat u Libiji i oko Libije dostigao je vrhunac. Od lažnog Zelenog trga u Tripoliju, a zapravo napravljenog od kartona u Kataru, što je emitovala al Džezira, do nekoliko puta ponovljene gluposti u našim medijima „da je Gadafijeva žena Safija, rođena Farkaš, iz Mostara i da se Gadafi školovao u Mostaru”.

Gadafi se nikada nije školovao u Mostaru, on je završio britansku vojnu akademiju Sendherst, njegova žena Safija je iz sela Bejda u brdima iznad Bengazija. Prvo što su uradili pobunjenici iz tog područja na početku rata jeste da su upali u to selo, opljačkali i zapalili joj rodnu kuću. A u Srbiji je Safija i dalje iz Mostara...