Pobeda nemoćnih i poniženih

Đakovica – Na kucanje i pitanje: „Ima li koga?”, glas s one strane vrata spremno odgovara: „Ima, bilo je i biće!”.Tako je svih ovih godina. Ko god da je u Đakovicu došao radovalo mu se kao najrođenijem, kao da je jedini i najvažniji gost na svetu, što on u ovoj osamljenosti i jeste bio. U srcu grada,u kom su živele čitav život đakovičke bake Poljaka Kastratović, Jela Mijović, Nadežda Isailović i Vasiljka Perović,srele su se,posle rata 1999. godine,sa potpunom izolacijom i samo su retke komšije želele, ponekad krišom, prozboriti po koju reč. Haos i brutalno etničko čišćenje starice su preživele u svojoj skromnoj crkvi i trošnoj lepoj kućici iz devetnaestog veka.

Čuvali su ih italijanski vojnici KFOR-a, a hranili dečanski kaluđeri. Mnogi su probali da ih odgovore od takvog načina života, ali bez uspeha. Tu, u Srpskoj ulici, u samom centru grada živele su da sačuvaju njegov duh, da ga pripaze od nestanka i da ima ko dočekati putnika ili posetioca u mestu koje u ekstremnim albanskim krugovima slovi kao „grad zabranjen za Srbe”. Onda je došao 17. mart 2004. godine, rulja je krenula prema crkvi, Italijani su evakuisali bake, a izveštač televizije Kosova javljao je te večeri kako građani Đakovice protestvuju i kako je „situacija u gradu mirna dok srpska crkva gori”.

Nikoga nije bilo briga šta se desilo sa bakama od čije crkve, vrednih ikona i knjiga sa starim natpisima, kućice, pokućstva, sitnih staračkih potrepština nije preteklo gotovo ništa. Ostala je pusta ledina prekrivena pepelom i na njoj temelji hrama. Život su nastavile u manastiru Dečani, odakle su,najčešće sa raseljenim sugrađanima,dolazile da zapale sveću na zgarištu, često i pod kamnicama koje su bacali njihovi, uglavnom mlađi susedi.

Međutim, Eparhija raško-prizrenska je polako, kamen po kamen, obnavljala svoju porušenu imovinu i svetinju da bi na kraju,kad je većina stvari dovršena unutar visokih zidina,osvanula lepa metohijska kuća, obnovljena crkva i parohijski dom.Bake su se pre dve godine ponovo vratile u svoj grad. Sa Vasiljkom je stiglo cveće, a vladika Teodosije je sam prekopao zemlju iza kuće za stanovanje.Zovu je vladikina bašta.

Juče je crkva Uspenja Bogorodice u centru Đakovice postala ženskimanastir i metoh VisokihDečana. Uporna i beskompromisna želja jedinih srpskih stanovnika ovog grada da žive na svome bez obzira na uslove i mesto, kao i podrška koja im je sve vreme stizala iz Visokih Dečana,dovela je do osnivanja najmlađeg manastira Srpske pravoslavne crkve.

Zamonašena starica Poljka Kastratović je dobila monaško ime Teoktista, a zatim je postavljena za igumanijuhrama u Đakovici. Ona je, sve vreme, zajedno sa preostale tri đakovičke bake prisluživala u hramu . U doba komunizma izbačena je iz škole u kojoj radila jer je i tada dolazila u ovu crkvu. Zajedno sa njom juče je zamonašena Ružica Spajići dobila je monaško ime Joanikija.

Osvećenje, monašenje i liturgiju, u prepunom hramu služili su mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i episkop raško-prizrenski Teodosije . Mitropolit Amfilohije je naglasio da se obnovom ove raspete svetinje, u Đakovici obnavlja crkva Hristova i da „hram sija svetlošću bogopoznanja i božijom ljubavlju svim narodima i ljudima. To je znak za Kosovo i Metohiju jer se kreće u duhu obnove i obnovljenja”.

Episkop Teodosije kaže da je u ratnim danima, 1998. godine,mitropolit Amfilohije posetio crkvu i da se tada pri odlasku okrenuo i rekao: „Teodosije,ove starice i ovo mesto tebi na dušu! Danas je,posle svega,ovde velika radost i pobeda ljubavi za sve nas.”

Izgleda da ova današnja upornost ima svoje duboke korene u prošlosti stanovnika Đakovice,koji su vekovima iz ove iste ulice tražili za sebe više slobode i prosvete, prepisivali delove knjiga dubrovačkih pesnika i čuvali svoju posebnost. Ni ovih godina nikada ne zaboravljaju svoj grad i ulicu. Njegov brižni hroničar Milorad Gligorijević gleda sa crkvene kapije svoju kuću u kojoj stanuju neki drugi ljudi i kao za sebe kaže: „Ne znam jesam li živ. Jesam dok god imam gde da se vratim!”

Život ima svoj produžetak tamo gde je sve tanko. Oni koji su prevideli snagu nemoćnih i poniženih izgubili su krupne i važne bitke ili što neko juče u Đakovici ponovi više puta: „sila Božja se u nemoći pokazuje”.

-----------------------------------------------------------

Prvo venčanje u Đakovici posle 1999.

Jučerašnju obnovu crkve u Đakovici posebno je uveličalo prvo venčanje Srba u ovom gradu posle 1999. godine. Brak su sklopili profesorica Valentina Pitulić iz Leška i Željko Tarbuk iz Like.

„Posebno sam radosna i srećna što je ovaj sveti čin obavljen u Đakovici. Ovo je znak da Presveta Bogorodica bdi nad srpskim narodom i da ništa nije izgubljeno. Ovo je poruka da je na Kosovu zemlja bliža nebu i da nas Bog čuva bolje od bilo kog oružja”, kazala je Valentina.