Ima li Srba u avionu

Koliko događaja u poslednje vreme! I koliko teških pitanja! Na primer, da li treba preduzeti neku od mera iz diplomatskog arsenala zbog pitanja ruskog ambasadora „Ima li ovde Srba?” Ili, na primer, pitanje ko se krije iza maštovitog nadimka Ćoki? Možda je tu negde i Koki?

Pod velom za Srbe tako fundamentalnih pitanja ostao je gotovo nezapažen jedan istorijski događaj.

Upravo tako, premijer Cvetković je izjavio da je novo zaduženje zemlje od jedne milijarde dolara „istorijski događaj” i da je „kamatna stopa izuzetno povoljna”.

Da vidimo (dostupne) činjenice. Jedna milijarda američkih dolara je prikupljena emitovanjem evroobveznica. Sve emitovane obveznice su kupljene. Rok dospeća je deset godina, a kamatna stopa iznosi 7,25 odsto. To znači da će u deceniji koja sledi svake godine iz budžeta Srbije samo po toj osnovi da se odliva 72,5 miliona američkih dolara. Kako oceniti navedeni „istorijski” rezultat?

Pročitao sam „analizu” da je postignuta cena viša nego što plaća Hrvatska, a niža nego Grčka. To nije nikakva analiza – ovakav pristup donosi samo trivijalne nalaze. Bitno je šta je reper: u odnosu na šta se posmatra kamatna stopa koju ćemo plaćati? Ne u odnosu na Grčku, nego u odnosu na očekivanu stopu našeg privrednog rasta. Osnovno pravilo kaže: država ne treba da se zadužuje ukoliko je (realna) kamatna stopa koju plaća viša od stope privrednog rasta koja se očekuje tokom perioda zaduženja.

Objašnjenje je jednostavno. Privredni rast dovodi do rasta poreske osnovice, što znači da rastu budžetski prihodi kojima se servisira dug, odnosno plaća kamata. Ukoliko je stopa privrednog rasta niža od kamatne, država se dodatno zadužuje kako bi servisirala dug, što znači da dug nije održiv, već da eksplozivno raste. I sada se dobija jasna slika dugoročne štete koju je ova vlada načinila ovakvim „istorijskim” rezultatom. U sledećih deset godina ne može se očekivati stopa privrednog rasta koja se približava obavezi zvanoj 7,25 odsto, a kamoli da je prestigne.

Dobro, neko će da kaže, šta može vlada da uradi kada je toliki budžetski deficit – mora on nekako da se finansira. Ovakvim pristupom se izbegava odgovor na osnovno pitanje: Zbog čega se zemlja uopšte zadužuje? I onda sledi jasan odgovor: zbog toga što ova vlada nije učinila ništa da umanji javnu potrošnju, odnosno da eliminiše ili barem umanji budžetski deficit.

Nije taj deficit pao s neba – njega je stvorila vlada svojim odlukama. Upravo nacrt poslednjeg rebalansa budžeta rečito govori o tome. Popuštala je ova vlada, sa premijerom i ministrom finansija na čelu, svima i svakome. Verovatno da je najspektakularnije popuštanje Dinkiću i njegovoj ideji promocije sopstvene partije preko leđa poreskih obveznika. Ne samo sadašnjih: naši dugovi počinju da opterećuju one koji poreski obveznici još uvek nisu.

U nekim komentarima se tvrdi da je ovo novo zaduživanje loše, ali da bi bilo dobro, kada smo se već zadužili, da dobijena sredstva budu investirana. Neće biti! Prvo, rebalans budžeta umanjio je kapitalne investicije na račun potrošnje – priznanje da ova država ne zna da realizuje investicije. Drugo, kakve su javne investicije u Srbiji, kakva je kontrola izvršenih radova, šta sve treba popraviti tek pošto je napravljeno, mislim da je bolje da sve te pare potroše penzioneri.

Neki smatraju da je jedina dobra stvar ovog zaduživanja što će sada domaće banke (u stranom vlasništvu), umesto da finansiraju budžetski deficit, finansirati investicione projekte. Slaba vajda! Problem sa finansiranjem investicija u Srbiji nije u finansijskom, nego u realnom sektoru. Isuviše je malo projekata koji imaju takve karakteristike da bi ih banke finansirale. A uzrok tome leži u lošem poslovnom okruženju, onom okruženju na kome srpska vlada praktično ništa ne radi, pa zato i nema spektakularnih stopa privrednog rasta, koje bi mogle da opravdaju državno zaduživanje po visokim kamatnim stopama.

Ukratko, događaj jeste istorijski. Verovatno da će ga (ekonomski) istoričari jednog dana posmatrati kao ključni trenutak koji je Srbiju uveo u dužničku krizu. A vlada premijera i ministra finansija Cvetkovića će u istoriju ući kao jedna od retkih srpskih postkomunističkih koja je izgurala ceo mandat i kao jedna od onih kojoj će mesto u istoriji, barem što se javnih finansija tiče, biti uz one najgore i najneodgovornije. I to samo na osnovu odgovora na jedno jedino pitanje: da li ste kuću, u pogledu javnih finansija, ostavili u boljem stanju nego što ste je zatekli? Kada već hoćete da se bavite istorijom, barem da znate gde vam se sprema mesto.