Cimptomi banana države u diplomatiji

Nedavno je ambasador velike i Srbiji, po opštem mišljenju, prijateljske zemlje Rusije očitao lekciju Srbima na javnom međunarodnom skupu o bezbednosti u Beogradu. Naime, iz njegovog izlaganja moglo se saznati da tamo okupljeni Srbi (uzgred, autor ovog članka nije prisustvovao skupu) nisu dobri Srbi. Zaista, pitao ih je: „Ima li ovde Srba?!” Po mišljenju ambasadora Konuzina, dobar Srbin je Vuk Jeremić koji uz Rusiju brani interese Srbije.

Primetno je da je ambasador Rusije dozvolio sebi da meri i poredi rodoljublje među njegovim domaćinima. Sebi je dodelio ulogu sudije: on pouzdano zna kakav treba da bude srpski rodoljub. Utoliko, može domaćinu deliti packe za nedostatak rodoljublja. Podela na „patriote” i „izdajnike” obeležila je mnoge periode u istoriji Srbije, bila je u punom jeku tokom devedesetih u samoj Srbiji, i redovno je donosila negativne ishode. Ona je etički nedozvoljiva, jer se ljudi bez dokaza etiketiraju kao izdajnici kako bi im se otežalo političko takmičenje. No, stvar stoji još gore kada takvu vrstu etiketiranja primenjuje predstavnik druge zemlje, koji bi trebalo da na najbolji način predstavlja interese njegove otadžbine. Umesto da kod domaćina razvija poverenje, ako ne i ljubav, prema zemlji iz koje dolazi, on u stvari pobuđuje podozrenje i strah. Tako su autora ovog članka, ubeđenog protivnika učlanjenja Srbije u NATO, neki kolebljivi prijatelji već počeli da ubeđuju kako članstvo u NATO nije tako loša ideja, jer ambasador Rusije neprikriveno ispoljava težnju da meri patriotizam građana Srbije, a odatle do uređivanja odnosa u samoj Srbiji nije dalek put.

Zašto bi, odista, predstavnik bilo koje strane zemlje bio zainteresovan za javno procenjivanje domaćinovog rodoljublja? Potrebno je postaviti pitanje: šta je prevashodni zadatak ambasadora neke zemlje? Naravno, unapređenje interesa sopstvene države u nekoj drugoj državi. Da li je, ako je to već tako, u interesu nekog ambasadora da pobuđuje podozrenje, pa i strah domaćina prema zemlji koju predstavlja? Ako se ima na umu da je interes Rusije da što manje istočnoevropskih država bude u NATO, onda ispada, ironično ali istinito, da je ambasador Konuzin nehotice radio u korist NATO-a, a ne Rusije.

Naravno, ambasador Rusije nije jedini koji se ponaša na neprihvatljiv način u diplomatskoj zajednici. Pre njega tako su se ponašali neki raniji ambasadori SAD, npr. Majkl Polt, koji je javnosti Srbije prikazivao kaubojske manire, kao i bivši ambasador Cobel, kojega je Nemačka pre predviđenog vremena vratila kući zbog toga što je pominjao Vojvodinu i Sandžak u kontekstu rešavanja pitanja Kosova. Treba pomenuti i da se sada već pokojni ambasador Cobel prethodno javno izvinio.

Čini se, međutim, da ambasadoru Rusije ne pada na pamet izvinjenje, a vladi Rusije ni na kraj pameti izgleda nije njegovo povlačenje u rodinu. Ako je tako, onda to svedoči da vlada Rusije podržava svojeg ambasadora u procenjivanju patriotizma građana Srbije. Rusija tako izražava nervozu povodom pomirljivijeg stava Srbije prema kosovskom problemu, jer njoj, po svoj prilici, u ovom trenutku odgovara zaoštravanje situacije, trajno zamrznuti sukob na Kosovu, i Srbija koja se udaljava ne samo od NATO-a, već i od EU. Ako se ima u vidu da Rusija, kako se moglo pročitati, politički podržava i preko sopstvenih bogataša finansira objedinjavanje krajnje desnih stranaka u Evropi, onda se lakše može shvatiti da njoj ne ide u prilog federalizacija i sledstveno jačanje EU. U tom kontekstu i delanje ambasadora Konuzina, koje je na prvi pogled delovalo kao gruba diplomatska greška na ivici skandala, te izostanak bilo kakvog izvinjenja ili njegovog povlačenja, postaje razumljivo kao smišljena, iako ne i dovoljno promišljena, poruka Rusije Srbiji i EU.

Rusija se tobože bori za odavno izgubljeno srpsko Kosovo, i tera Srbiju da se i ona što ogorčenije bori za njega, jer to je način da se pokaže Evropskoj uniji kako Rusija ima temu posredstvom koje može da utiče na dešavanja ne samo u dvorištu EU već i u njoj samoj. Takođe, šalje se poruka da Rusija može da odgovori na poteze SAD i NATO-a u Rumuniji. U toj raboti Rusija računa na one koji se u Srbiji smatraju ekskluzivnim patriotama i koji su još pre nekoliko godina pisali po zidovima beogradskih zgrada: „Putin vas posmatra”. Naravno, postavlja se pitanje: kako oni koji se nadaju da će strani političar naređivati domaćima mogu biti patriote?

Za građane Srbije, međutim, čitava ova priča ima samo jedno značenje: njihova domovina je banana država koja služi kao loptica u teniskom meču velikih sila. Na razorni servis Merkelove Putin je reketom marke Konuzin odgovorio prejakim i nepreciznim bekhendom. Srbija je u autu.

Docent na Filozofskom fakultetu BU