Hiperrealni svet

Tretirajući poslednje dane Kurta Kobejna, fragmentarna, trilerska drama "Velika bjela zavjera" Dimitrija Vojnova autentično i promišljeno analizira odnos dela i industrije, odnosno umetnosti i robe, problem slave i suočavanja sa njom, relacije između publike i zvezda, itd. U predstavi reditelja Aleksandra Jevđevića, dramski tekst je dosta skraćen, pri čemu su neopravdano isključene piščeve vredne, često vrlo cinične opservacije o produkciji i tržištu indie rok muzike i njenoj vezi sa sistemom (osim Nirvane, pisac se bavi bendovima Weezer, Posies, Pixies, koji se u ovoj predstavi uopšte ne spominju).

Obučen u karakterističnom grunge stilu ("starke", iscepane farmerke, karirana košulja), Senad Bašić u ulozi Kobejna nije dovoljno ubedljiv u oblikovanju osobe koja je psihofizički rasturena od upotrebe droge, složenog umetnika i ekscentrika koga treba da definiše bes usmeren prema sistemu, političarima, prosečnosti, ali i suptilni odnos prema stvaranju muzike, a ne samo traljava zbunjenost pred situacijom u kojoj se našao. Ni Mediha Musliović nije baš uverljiva u oblikovanju Kortni Lav koja, ako je već postavljena realistički, treba da bude svojeglava, hladna, prilično arogantna gadura, a ne samo jednostavna, fino koketna žena. Nešto opipljivije je realizovan lik Berija, odvratno koristoljubivog predstavnika muzičke kompanije, kojeg ovde igra žena (Gordana Boban), i Pita, proračunatog i bezličnog menadžera grupe (Žan Marolt). Predstava "Velika bijela zavjera" Aleksandra Jevđevića slabija je od rediteljske interpretacije Miloša Lolića (Atelje 212), jer ne uspeva da sa temeljnijim razumevanjem predstavi subkulturni kontekst koji je Vojnov markantno postavio.

"Četvrta sestra" Januša Glovackog je tragikomična farsa sa elementima naturalizma i nadrealizma, koja rezignirano i samoironično analizira globalno, postblokovsko društvo. Reditelj Dino Mustafić izuzetno uspešno, razigrano i vrlo stilizovano predstavlja ovu crnohumornu tragikomediju, sa fokusom na izvođačkoj virtuoznosti. Svi glumci jednako precizno, oštro karikaturalno oblikuju brojne likove. Tatjana Šojić igra najsnažniju i naobrazovaniju sestru Vjeru, promašeno zaljubljenu u oženjenog političara, reprezentativno proračunatog, teatralnog i lažljivog Jurija (Dragan Jovičić). Depresivnu Katju oblikuje Sabina Bambur, a Zana Marjanović igra najmlađu, naivnu, ali i najpreduzimljiviju Tanju. Senad Alihodžić, takođe, je vrlo ekspresivan u oblikovanju njihovog neupadljivog brata Kolje koji odlazi u Ameriku, preobučen u prostitutku; Ermin Bravo ubedljivo i energično igra ograničenog i lakovernog gangstera Kostju, a njegovu majku Babušku oblikuje Jasna Diklić koja vrlo maniristički, groteskno i beskrajno duhovito igra u drugom delu predstave, kada Babuška postane politički uticajna osoba…

Predstava u artificijalnom obliku, izoštreno i živo prikazuje savremeno društvo definisano gomilom paradoksa, ogromnim uticajem biznismena-mafijaša, obiljem komercijalizovanog seksa, holivudskih paralaža, sveprožimajućom nesigurnošću i depresijom. Permanentna, histerična komika koja karakteriše "Četvrtu sestru" je posledica činjenice da akteri više nemaju izbora, sumanuti smeh je krajnji rezultat osećanja očaja, beznađa, bezizlaznosti, jedna radikalnija, možda strašnija varijanta beketovskog apsurda. Za likove Čehovljeve "Tri sestre", na koje Glovacki i Mustafić daju repliku, odlazak u Moskvu je bila mogućnost izlaza iz sumornosti njihovih života, dok ovde ne ostaje nikakva nada: bespoštedno su masakrirane sve iluzije, demistifikovani mitovi, raskrinkani svi društveni slojevi i sve ideologije. U tom smislu se može govoriti o postpolitičnosti ove predstave, odnosno njenoj po praksi virtualnoj političnosti (Leman), koja podrazumeva stav da u današnjem, ciničnom, bodrijarovski hiperrealnom svetu ne postoji više prekoračujuća umetnost, nego samo još ona koja se odupire.