Хиперреални свет

Третирајући последње дане Курта Кобејна, фрагментарна, трилерска драма "Велика бјела завјера" Димитрија Војнова аутентично и промишљено анализира однос дела и индустрије, односно уметности и робе, проблем славе и суочавања са њом, релације између публике и звезда, итд. У представи редитеља Александра Јевђевића, драмски текст је доста скраћен, при чему су неоправдано искључене пишчеве вредне, често врло циничне опсервације о продукцији и тржишту indie рок музике и њеној вези са системом (осим Нирване, писац се бави бендовима Weezer, Posies, Pixies, који се у овој представи уопште не спомињу).

Обучен у карактеристичном grunge стилу ("старке", исцепане фармерке, карирана кошуља), Сенад Башић у улози Кобејна није довољно убедљив у обликовању особе која је психофизички растурена од употребе дроге, сложеног уметника и ексцентрика кога треба да дефинише бес усмерен према систему, политичарима, просечности, али и суптилни однос према стварању музике, а не само траљава збуњеност пред ситуацијом у којој се нашао. Ни Медиха Муслиовић није баш уверљива у обликовању Кортни Лав која, ако је већ постављена реалистички, треба да буде својеглава, хладна, прилично арогантна гадура, а не само једноставна, фино кокетна жена. Нешто опипљивије је реализован лик Берија, одвратно користољубивог представника музичке компаније, којег овде игра жена (Гордана Бобан), и Пита, прорачунатог и безличног менаџера групе (Жан Маролт). Представа "Велика бијела завјера" Александра Јевђевића слабија је од редитељске интерпретације Милоша Лолића (Атеље 212), јер не успева да са темељнијим разумевањем представи субкултурни контекст који је Војнов маркантно поставио.

"Четврта сестра" Јануша Гловацког је трагикомична фарса са елементима натурализма и надреализма, која резигнирано и самоиронично анализира глобално, постблоковско друштво. Редитељ Дино Мустафић изузетно успешно, разиграно и врло стилизовано представља ову црнохуморну трагикомедију, са фокусом на извођачкој виртуозности. Сви глумци једнако прецизно, оштро карикатурално обликују бројне ликове. Татјана Шојић игра најснажнију и наобразованију сестру Вјеру, промашено заљубљену у ожењеног политичара, репрезентативно прорачунатог, театралног и лажљивог Јурија (Драган Јовичић). Депресивну Катју обликује Сабина Бамбур, а Зана Марјановић игра најмлађу, наивну, али и најпредузимљивију Тању. Сенад Алихоџић, такође, је врло експресиван у обликовању њиховог неупадљивог брата Коље који одлази у Америку, преобучен у проститутку; Ермин Браво убедљиво и енергично игра ограниченог и лаковерног гангстера Костју, а његову мајку Бабушку обликује Јасна Диклић која врло маниристички, гротескно и бескрајно духовито игра у другом делу представе, када Бабушка постане политички утицајна особа…

Представа у артифицијалном облику, изоштрено и живо приказује савремено друштво дефинисано гомилом парадокса, огромним утицајем бизнисмена-мафијаша, обиљем комерцијализованог секса, холивудских паралажа, свепрожимајућом несигурношћу и депресијом. Перманентна, хистерична комика која карактерише "Четврту сестру" је последица чињенице да актери више немају избора, суманути смех је крајњи резултат осећања очаја, безнађа, безизлазности, једна радикалнија, можда страшнија варијанта бекетовског апсурда. За ликове Чеховљеве "Три сестре", на које Гловацки и Мустафић дају реплику, одлазак у Москву је била могућност излаза из суморности њихових живота, док овде не остаје никаква нада: беспоштедно су масакриране све илузије, демистификовани митови, раскринкани сви друштвени слојеви и све идеологије. У том смислу се може говорити о постполитичности ове представе, односно њеној по пракси виртуалној политичности (Леман), која подразумева став да у данашњем, циничном, бодријаровски хиперреалном свету не постоји више прекорачујућа уметност, него само још она која се одупире.