Kafić protiv krčme „Džerimo”

Društveno-istorijsko proučavanje kafane neupućenom bi zvučalo kao pseudonaučna razbibriga. Jirgen Habermas uzvratio bi na to sopstvenom tezom o ovim ugostiteljskim institucijama kao prvim evropskim oblicima javnog mnjenja. Zahvaljujući (i) njegovom uticaju, u zapadnoj humanističkoj nauci kafana je postala relevantan predmet istraživanja. Pionir u ovoj oblasti kod nas je prof. dr. Dragoljub B. Đorđević, niški sociolog. Suština najnovije studije ovog naučnika, (ko)autora više od 50 knjiga i zbornika, svedena je u njenom naslovu: „Kazuj krčmo ’Džerimo’: periferijska kafana i okolo nje”.

Na više od 250 stranica publikacije u izdanju niškog Mašinskog fakulteta i „Službenog glasnika”, nedavno promovisane i u Beogradu, autor na osnovu vlastitog iskustva skicira život u poznatoj krčmi, u Donjem Komrenu kod Niša, sedamdesetih godina minulog veka, kako bi uobličio odlike i društvene funkcije „periferijske kafane” – „osobenog tipa ugostiteljskog objekta na obodu grada, koji počiva na gazdi, konobarici i pevaljki”.

Krčma „Džerimo” je nekonformistička ustanova. Da li savremene kafane predstavljaju poštovanje ili protivljenje pravilima?
Današnje kafane, poglavito „fensi” restorani i kafići, daleko više su konformističke ustanove, oličenje poštovanja pravila i reda. Vidimo u šta su se pretvorili prestonički „Klub književnika” ili niška „Stara Srbija”. Postmodernisti bi kazali da su to svojevrsna „ne-mesta”: umivena, uniformisana, „mekdonalizovana” za instant uživanje i komunikaciju. To svedoči o svođenju bogatstva života na malobrojne kodifikovane postupke, u kojima pojedinac gubi individualni kolorit i poprima karakteristike koje mu masa pridodaje. Malobrojne su i skrajnute nekonformističke kafane. Budimo pošteni: ako u globalnom društvu – od politike, preko umetnosti do svakodnevice – vlada sivilo, zašto bismo kafani lestvicu postavljali tako visoko.

Studija o „Džerimu” je začetak kafanologije u Srbiji. Šta je kafanologija?

Ako je kafana istinski životni nauk, nezaobilazna društvena institucija, pogotovu kod Srba i na Balkanu, i svojevrsna sociološka laboratorija, onda je red da se podvrgne naučnom proučavanju kao zasebna oblast istraživanja unutar šire pojmljene sociologije kulture. U tom bi slučaju odgovarajući naziv bio – sociologija kafane. Takvo imenovanje nije neosporno. Jer, javili bi se istoričari: „Sociolozi, preterali ste u grabeži sve novijih predmeta proglašavajući ih svojim zabranom, a zaboravljate ko vas je upoznao s kafanom, kad i gde se javila na istorijskoj pozornici, i kako se razvijala do danas”. I bili bi u pravu. Tek bi etnolozi i antropolozi štošta prigovorili: „Kolege sociolozi, ko je sem nas tako iscrpno ostavio zapis o kafani i objasnio smisao njenih rituala, od darivanja pevaljki do razbijanja čaša?”. I oni bi imali pravo. I druge discipline bi se pobunile, pa držimo na umu da složenost objekta proučavanja traži interdisciplinarni pristup unutar discipline koju smo već nazvali kafanologija. Nisam autor kovanice – bila je u opticaju u književnosti i žurnalistici – ali je prvi rabim u naučnom smislu.

Ko su naši i strani kafanolozi?

Kod nas su proučavanju kafane doprineli Dubravka Stojanović, istoričarka, i Ljubinko Pušić, sociolog, a u svetu Jerg Rasel u Nemačkoj, Kejti Foks u Britaniji, Rej Oldenburg u SAD...

U knjizi navodite dve teze o budućnosti kafana: po jednoj, one će nestati, po drugoj će opstati. Koju zastupate?
Danas je kafana, koju je Branislav Nušić smatrao „jedinim izrazom našeg javnog života”, samo jedan od prostora u kome se formiraju publika i javno mnjenje. Javljaju se novi dokoličarski oblici, preotimaju joj klijentelu i uspešno obavljaju funkcije koje su ranije samo njoj pripadale. Sociološki je diskutabilno: zašto bi kafana bila večna, zar i za nju ne važi dijalektika „prošlost – sadašnjost – budućnost”, pri čemu je budućnost neizvesna, otvorena i za njeno odumiranje? Kafana, poput svake društvene institucije, ima životni vek: rađa se, traje i nestaje. Neodrživ je i strah da joj je došao sudnji čas – on još nije na vidiku. Još dugo će ona biti naša druga kuća pod uslovom da se menja i uđe u utakmicu sa takmacima koji su je „napali” svakojakim „oružjem”. Četiri su joj najopasnija protivnika: televizija, restoran brze hrane, kladionica i kafić.

Dragoljub Đorđević

Kafana je, na našem podneblju, bila i umetnička avangarda: u njoj su se okupljali pisci, pesnici, slikari; u novije doba tu su osnivani rok-bendovi...Kakve su društvene funkcije današnjih kafana?
To „sjajno dobro mesto” – „The Great Good Place”, kako u naslovu najkompletnije knjige o kafanama kaže njen autor Rej Oldenburg – nikada nije obavljalo samo ugostiteljske usluge. Ono ima emancipatorsku, kulturnu, društvenu, ekonomsku, kao i funkciju prostora dokolice, izvorišta informacija i mesta političkog života, o čemu su pisale Dubravka Stojanović i Milena Stanojević. Trenutno su potisnute emancipatorska, kulturna i informativna funkcija, ali ekonomska, politička i dokoličarska i dalje dobro stoje. Mene su na delu.

Ima li kafana „tamnu” stranu?

Ima. Ona važi i kao mesto poroka, „izvorište razvrata, destrukcije i gubitka”, a i nehigijenska je institucija. Stvara buku i galamu, bračne razmirice, svađe, i u njoj se kocka, troši alkohol i zbiva prostitucija. Da, ima i toga, kafana je mnoge pojedince i porodice dovela do propadanja, ali, definitivno – pozitivno preklapa negativno.

Koje su vaše omiljene kafane?

Južnjak sam, Niševljanin i nonšalantni ljubitelj kafane. Danas sam najčešće u „Kazandžijskom sokačetu” i „Nišlijskoj mehani”, a osim njih, namernici, od trgovačkog putnika iz Subotice do službenika američke ambasade iz prestonice, prepoznaju slavnog „Amerikanca” i sve popularniji „Mrak”.