Čast je biti trener

"Košarka mi je uvek bila cilj a ne sredstvo za bilo šta. Ona je moja opsesija a ne profesija". Ovim rečima Svetislav Pešić, trener Akasvajua iz Đirone (Španija), donekle objašnjava šta ga je vodilo na putu do 20 trofeja u trenerskoj karijeri. Posle osvajanja Fibinog kupa, u nedelju u Đironi, opet se suočio s pitanjem od kojeg se "umorio": "Da li postoji još nešto što niste osvojili"? Zato pribegavamo nešto drugačijem scenariju: "Ostaje Vam još da osvojite NBA"?

– NBA me nikada nije zanimala, pre svega jer se ne održava u Evropi. Ako dođe u Evropu, kao što najavljuju da bi jedna NBA divizija mogla da bude na evropskom tlu, onda ću se prijaviti, da vidim kako to izgleda. U SAD idem tek po nekad. Evropa je kontinent kojem pripadam i na kojem se najbolje osećam...

Šta pobeda u finalu Fibinog kupa, protiv ukrajinskog Azovmaša (79:72), znači za Akasvaju?

– Fibin kup je za ovaj deo Evrope bio važan događaj. Za razliku od Barselone u kojoj je koncentrisan takoreći čitav katalonski sport, Đirona živi pre svega za košarku. Đirona, kao odličan organizator finalnog turnira, imala je veliku satisfakciju da bude i pobednik. Svesni smo da ovo nije Evroliga, ali smo i ponosni što smo takmičenje završili sa 18 pobeda i samo jednim porazom, što je, kako sam čuo, apsolutni rekord evro-kupova.

A sad ono "dosadno" pitanje: Šta još može da Vas motiviše?

– Posle osvojene zlatne medalje na SP u Indijanapolisu i triple krune sa Barselonom, pitali su me to više puta. A ja i sada imam motiva napretek. Zašto jednog dana ne bih bio trener u mom Pirotu, tu gde sam počeo... Moja osnovna ambicija je uvek bila da pomognem svakom igraču da se razvija, da danas bude bolji nego juče. Da napreduje i kao igrač i kao ličnost, da bude bolji za sebe a ne da bude bolji od nekoga. Svaki novi dan je novi izazov, a svaki trening prilika da se nauči nešto. Zato je velika čast biti trener i zato u meni još buja stvaralački zanos...

Šta je suština svake trenerske misije?

– Najvažnije je to što sam shvatio da su svi treneri tu da bi ljubav i entuzijazam prema košarci prenosili na igrače. Svaki trener mora da shvati da je on tu zbog igrača. U svim klubovima u kojima sam radio govorio sam da su svi zaposleni u klubu moji pomoćnici, jer im je zadatak bio da mi pomažu u unapređenju tima. Kad me je predsednik Đirone pitao kako je moguće da je i on moj pomoćnik, objasnio sam mu da mi on pomaže da se razvije tehnologija proizvodnje tima koju sam ja osmislio.

Kako biste opisali Akasvaju koji u svojim redovima ima tri veterana (Midlton 41 godina, Fućka 36, Mekdonald 35)?

– Đirona je više mlad tim nego iskusan. Viktor Sada i Mark Gasol, koje sam trenirao u Barseloni, kao i Marko Marinović i San Emetrio, spadaju u mlađe igrače u španskoj ACB ligi iako imaju 23-24 godine. Mene su uvek najviše zanimali igrači čiju sam igru mogao da menjam. Recimo, kapiten Mekdonald je čitavog života bio plejmejker a ja sam ga pretvorio u beka i u toj ulozi je postao MVP finalnog turnira, u 35. godini. To je dokaz da svaki igrač, bez obzira na godine, može da napreduje. Posle finala sam mu rekao: "Odigrao si baš onako kako sam hteo i motivisao si i mene da još bolje radim".

Kako biste po važnosti poređali Vaše trofeje?