Nemačka unija

Glavnu reč u Evropi vodi Nemačka! Dok ovo pišem jedino što je izvesno jeste da će Grčka bankrotirati, da će banke koje su Grčkoj pozajmile novac morati da otpišu dobar deo svojih potraživanja, a koliki – o tome se pita Nemačka. Vrlo zanimljivo, imajući u vidu da su najveću grčki poverioci francuske banke.

A koliko je za nas sve to bitno? Ne mnogo. Za naš privredni rast je bitno da se završi dužnička kriza unutar evrozone, da se eliminišu osnovne neizvesnosti koje iz nje proizlaze, a kako će se to učiniti i nije toliko važno. Za nas je Nemačka u ovom trenutku bitnija kao zemlja koja ima odlučujući uticaj na sve odluke u pogledu statusa našeg pridruživanja Evropskoj uniji, budući da su domaće vlasti zaigrale na tu kartu. Na tom planu stvari ne stoje dobro.

Nemačke vlasti žele da ovaj trenutak naše žudnje za statusom kandidata iskoriste kako bi sprovele svoje planove, a ti planovi su u vezi sa jednom jedinom stvari – s realizacijom projekta nezavisnog Kosova. Nemačkoj administraciji je jasno da ključ uspeha ovog projekta leži u tome da se Srbija odrekne Kosova i Metohije. Jedino na taj način ovaj projekat (eventualno) može da uspe, odnosno međunarodni protektorat Kosovo može da bude proglašen uspehom onih koji su ga stvarali, nezavisno od toga da li će Kipar priznati njegovu nezavisnost. Nemačke vlasti to ne i kriju.

Njihov ambasador u Beogradu jasno stavlja do znanja da se od Srbije očekuje da sa Kosovom uspostavi dobrosusedske odnose, budući da je „Kosovo sused Srbije”. I u tom kontekstu treba posmatrati izjavu tog istog ambasadora da Nemačka ne traži da Srbija prizna Kosovo. Naravno, formalno priznanje nije potrebno, nema potrebe da se šalje ambasador u Prištinu, niti da se prima njihov u Beogradu, dovoljno je ono što se upravo traži – da se Srbija odrekne Kosovai Metohije.

Uslovi u preporuci Evropske komisije, kako za sticanje statusa kandidata, tako i za određivanje datuma početka pregovora, vezani su isključivo za Kosovo – ni za šta drugo. Time se jasno pokazuju nemački i evropski prioriteti. Na jezgrovit način se kaže da Srbija, sama za sebe, njima nije bitna. Ukoliko to nekome nije jasno, evo izjave nemačkog ministra spoljnih poslova date na dan objavljivanja mišljenja komisije: pozdravlja se to što je njena preporuka za status kandidata Srbije „povezana sa napretkom Srbije u odnosima sa Kosovom”. Ministar nije, na primer, pozdravio „napredak Srbije”, niti je, na primer, „zadovoljan zbog reformi u Srbiji”, zadovoljan je jedino što je dalji napredak Srbije na ovom planu uslovljen odnosima sa Kosovom. Jasna poruka: mi u Berlinu želimo sve, osim (bar zasad) formalnog priznanja kosovske nezavisnosti, i to sve želimo odmah.

Iako vrh Evropske unije nije suštinski zainteresovan za to šta se događa u Srbiji, ipak, u njegovom je interesu da Srbija ostane na „evropskom putu”. Ne zbog toga da bi jednog dana mi ušli u uniju, to i nije toliko bitno, već zbog toga što se Srbija koja žudi za članstvom može uslovljavati u pogledu stvari koji nisu u interesu Srbije, a na koje Srbija može da utiče. I zbog toga evropske zvaničnike brine pad „popularnosti” unije u Srbiji. Brine ih to što birači počinju polako da uviđaju da unija ne može tako lako da reši svoje ekonomske i finansijske probleme, odnosno da to i nije tako obećana zemlja kako se u predizbornoj kampanji tvrdilo. I što reaguju na sve snažnije pritiske za rešavanje tuđih problema preko srpskih leđa i na sve veću aroganciju kojom se zahtevi spočitavaju. Pad popularnosti ih brine ne sam po sebi, već zbog moguće promene ponašanja srpske političke elite sa promenom raspoloženja birača. Zasad to ne treba da ih brine. Srpska politička elita, ona koja se bori da ostane na vlasti i ona koja se sprema da preuzme tu vlast, nema, po svemu sudeći, nameru da u tom pogledu menja bilo šta.

Ukoliko Srbija ikada bude postala članica EU, neće biti onog slavlja koje je zabeleženo 2004. godine u zemljama koje su tada postale članice. Čini mi se da će sve to ličiti na ono decembarsko veče 1990. godine kada je Miloševićev SPS istorijskom izbornom pobedom obezbedio dvotrećinsku većinu u parlamentu. Niko se toj pobedi nije radovao, niko nije izašao na ulice – čak ni oni koji su agitovali i glasali za SPS. Tada sam se setio reči španskog filozofa Migela de Unamuna upućenih u ratno doba frankistima na univerzitetu u Salamanki: „Vi možete pobediti, ali ne možete ubediti!”. Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću se istih reči setiti dvadesetak godina kasnije, razmišljajući o srpskom putu ka Evropi.