Strah od Evroazije

Evroazijska unija (EAU) mogla bi biti formirana u roku od četiri godine, izjavio je ruski premijer Vladimir Putin, a preneo američki dnevnik „Volstrit džornal”. „Tek oko 2015. godine možemo da pristupimo realizaciji ove ideje, ukoliko nastavimo da radimo energično kao i do sada. To je pitanje budućnosti”, citirao je list Putina.

Aktuelni premijer i, po svemu sudeći, budući predsednik govorio je o stvaranju nove naddržavne zajednice koja bi obuhvatala većinu bivših republika Sovjetskog Saveza, a koja bi bila sazdana na principima – političkim i ekonomskim – sličnim onima na kojima već decenijama funkcioniše Evropska unija. Značajan korak na tom putu napravljen je prošle nedelje kada je u Sankt Peterburgu potpisan – Sporazum o zoni slobodne trgovine. Potpisnici su bili šefovi vlada većine članica, takozvane, Zajednice nezavisnih država, nastale po sovjetskom raspadu: Rusije, Ukrajine, Belorusije, Kazahstana, Jermenije, Kirgizije, Moldavije i Tadžikistana, uz davanje mogućnosti Azerbejdžanu, Uzbekistanu i Turkmeniji da se Sporazumu pridruže kasnije tokom godine.

Ideja o stvaranju nove zajednice država na evroazijskom prostoru, izazvala je podozrenje među zapadnim zemljama. Posebno onima koje su pre nešto više od dve decenije aktivno radile na rušenju „kolevke socijalizma”. Mnogi su požurili da ideju o EAU protumače kao – obnavljanje i povratak globalne sovjetske moći. Bez obzira na to što su i Rusija i ostale članice bivše SSSR danas i te kako udaljene od ideje postojanja „države radnika i radničke vlasti”.

Nema sumnje da je ono što izaziva najviše podozrenja zapadnih analitičara, činjenica da stvaranje EAU promoviše – aktuelni ruski premijer, čovek koji je još pre neku godinu izjavio da je „raspad SSSR-a bio jedna od najvećih geopolitičkih katastrofa”. Podsetimo, „evroazijsku ideju” prvi je, još 1994, izneo predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev. Međutim, očigledno je trebalo je da se u igru uključi Putin.

Pomenuti strah „zapadnjaka”, na izvestan način, nameće i sledeće pitanje: kakva bi bila sudbina Sovjetskog Saveza da je na njegovom čelu, umesto Mihaila Gorbačova, bio sadašnji ruski premijer? Da li bi se zemlja raspala, da li bi on sam poklekao pred „obećanjima zapadne demokratije“, da li bi njegovi zemljaci bili srećniji nego što su danas... Kako se ispostavilo, već i sama pomisao da je istorijska sudbina SSSR-a mogla da ide nekim drugim tokom izaziva nelagodnost među Putinovim oponentima.

Potvrda ovoga mogla bi da se nađe i u nervoznoj reakciji bivšeg američkog predsedničkog kandidata Džona Mekejna koji je, posle ubistva bivšeg libijskog lidera Muamera Gadafija, izjavio da bi slična sudbina mogla uskoro da snađe još neke autoritarne svetske lidere, uključujući i – Vladimira Putina.

Čudno je, naime, da se približavanje EU bivšim republikama SSSR-a smatra dobrim potezom, a Rusije – neprihvatljivim. Iako bi po svim parametrima, a pre svega zbog kompatibilnosti privreda nasleđene iz nekadašnje zajedničke države, trebalo da bude suprotno. Tu nešto nije u redu. Možda pomenuto neprihvatanje proističe i iz Putinove izjave da je u osnovi ideje EAU – „stvaranje pravih uslova za promenu geopolitičke i geoekonomske situacije na celom kontinentu, što bi, definitivno, proizvelo pozitivan globalni efekat”.

Verovatno upravo u tome i leži srž problema. Evropa je danas u rukama tehnokrata, političara bez vizije, ophrvanih mukotrpnim pronalaženjem izlaza iz finansijske krize koja preti da celu ideju Evropske unije sahrani na duže vreme. Sa druge strane Atlantika, u SAD, mnogi su, uključujući i već pomenutog Mekejna, spremniji da aktuelnog predsednika Baraka Obamu proglase za „slabog lidera” i što skorije mu vide leđa, nego da mu pruže neophodnu podršku.

Nema sumnje da je rast globalne moći danas na sasvim suprotnoj strani sveta – na istoku. Ako su u SAD i EU spremni – tačnije primorani – da kao sagovornike prihvate Kinu, Indiju, Indoneziju, Južnu Koreju, pa čak i Pakistan, pružanje ruke saradnje novoj naddržavnoj tvorevini, pod vođstvom Rusije, preciznije Putina – daleko je od poželjnog.