Lobisti za balvane

Neće Srbija platiti lobiste u Kongresu SAD,kako to javlja jedan naš dnevni list, već će to platiti građani Srbije, odnosno poreski obveznici. Koje niko nije ni pitao jesu li voljni da u ovo vreme velike ekonomske krize odvajaju od svojih platica 100.000 dolara mesečno za kompaniju „Podesta grupa“, koja opet ima i podizvođača radova, firmu „Robert Vajt“, koju je „Podesta“ angažovala da lobira za Srbiju u američkom Kongresu. Ugovor o lobiranju sklopljen je, kako piše taj list, između „Podesta grupe“ i Vlade Srbije 1. oktobra ove godine, na period od godinu dana. Kako i zašto je taj ugovor sklopljen baš sada, kada u Srbiji počinje predizborna kampanja, zlobnici će naravno reći da to i nije slučajno. O drugim detaljima ugovora javnost u Srbiji nema pojma, i u Beogradu i u Vašingtonu reći će vam da se radi o poslovnoj tajni. Kao što javnost nema pojma šta su u ranijem periodu uradile neke druge lobističke kompanije u Vašingtonu koje je angažovala Vlada Srbije. Koliko je tu para potrošeno i koji su rezultati tog lobiranja u korist Srbije? Jesu li ti raniji ugovori istekli, ili su prekinuti zbog očitog neuspeha u lobiranju? Ko je posredovao sa američke, a ko sa srpske strane, i ko je odgovaran zbog bačenih para? Jer, i to je lobiranje gromoglasno najavljeno, i onda se u tišini ugasilo.

Mislim da je Srbija sa strateškim lobiranjem u Vašingtonu zakasnila najmanje 20 godina, iako je najavljeno kako će posao „Podesta grupe“ biti „da olakša ostvarivanje strategijskih ciljeva Srbije, da omogući razvoj korisnih i efikasnih odnosa Srbije i SAD, da zastupa srpske interese u svim relevantnim i ekonomskim američkim institucijama“. Ko će u Beogradu pratiti i izmeriti da li to lobisti kompanije „Podesta grupe“ u Kongresu efikasno i plodonosno rade, ni sam bog ne zna. A žarko bih voleo da znam ime tog našeg genija u Beogradu koji podrobno zna kako funkcioniše lobiranje u Kongresu. I da on nazove tamo u Vašingtonu odgovornog kolegu u „Podesta grupi“ i da mu kaže: „Hej, Bile, šta je Srbija dobila ovog meseca od vaše kompanije?“ Istina, za te pare se u Kongresu od lobista i ne može dobiti nešto grandiozno, zapravo veliko je pitanje može li Srbija danas preko lobiranja dobiti bilo šta značajnije od, recimo, prijema u Beloj kući i slikanja u foteljama ovalnog salona. Eventualnom srpskom obraćanju sa govornice u Kongresu moralo bi da prethodi srpsko direktno priznanje državne samostalnosti Kosova. Ulazak Srbije u EU u današnjim okolnostima, a pogotovu kroz osam do deset godina, zavisiće pre svega od stanja u EU u tom trenutku, a ne od dobre volje Vašingtona. Toliko o strateškom lobiranju za račun Srbije u Vašingtonu. Prosto rečeno, bačene pare. Zakasnili braćo, jer sve strateške stvari za Srbiju odlučene su pre mnogo godina. A strateška budućnost Srbije ne kupuje se u Vašingtonu preko lobističkih kuća, ona se kuje i gradi u srcima i umovima građana Srbije. Istina, moguće je da ovi momci na severu Kosova malo poremete neke strateške planove tim svojim balvanima, jer balvani nemaju kompjutersku oznaku, nemaju čip, a i za balvane je teško pronaći lobiste. Kako da lobista objasni smisao srpskih balvana na severu Kosova nekom generalu u Pentagonu, ili nekom drčnom senatoru u Kongresu? Šta znači taj balvan: ogorčenje, nemoć, očaj, bes, tugu, nadu? Protiv koga je balvan: protiv Vašingtona, Brisela, Prištine, Beograda...

Ponešto znam o tome kako funkcioniše jedina industrija u Vašingtonu, industrija politike, od Pentagona do Stejt departmenta i Kongresa. Lične veze, kokteli, radni ručkovi i večere, kabineti sa sagovima u koje vaše cipele upadaju do čarapa, mahagoni i mermer, staklo i prigušene žućkaste stone lampe. Skupocene porcelanske šolje za jaku američku kafu, predivne sekretarice i mlađani savetnici koji o Srbiji znaju samo „o Dubrovniku, Gospi od Međugorja, pa onda Tito, pa Milošević, eventualno Karadžić i Mladić“. Potom vas pozovu na večeru u Džordžtaun i onda svako plati svoj račun. I sve uz ljubazne osmehe. Posle sednete u avion, probudite se u Evropi i shvatite američki film.

Šta može „Podesta grupa“ u lobiranju oko ekonomskih poslova Srbije i SAD? Pa, „Sartid“ je odavno prodat, zapravo, sve što je vredelo već je prodato. Jedan američki biznismen srpskog porekla, na moje pitanje kako vidi srpsku ekonomsku tranziciju, odgovorio mi je da je železara u Ukrajini, slična po veličini, kapacitetima proizvodnje, dugovima i po broju zaposlenih, kakva je bila železara u Smederevu, u isto vreme prodata za 1,4 milijarde dolara. To je bio njegov odgovor o našoj ekonomskoj tranziciji. Što znači da ako američki biznismen ne „oseti“ dobar profit u poslovanju sa Srbijom, neće ga na to nagovoriti nikakvi lobisti.

Imam predlog, građane Srbije manje bi koštalo da tri puta godišnje u „Njujork tajmsu“ ili „Vašington postu“ objavimo plaćeni oglas u kojem taksativno navedemo sve naše prednosti. I strateške i ekonomske. Te novine formiraju javno mnjenje u SAD, te novine oblikuju u velikoj meri i stavove američkog političkog i ekonomskog establišmenta. I konačno, znali bismo kome smo dali pare.