„Milord” proslavio osamdeseti rođendan

Gotovo kao u stara vremena, kada je do bine dolazio iz dna sale, probijajući se kroz špalir publike pomamljene već na prvi takt „Kao nekad u osam“, kojom je uvek otvarao nastupe, počeo je sinoć u Domu sindikata Đorđe Marjanović proslavu svog osamdesetog rođendana. Kročivši napolje iz zastora pored pozornice, odmah je i auditorijum podigao na noge. Zagrljaji, poljupci i buketi su ga zasipali sa svih strana dok je, glasom još uvek toplim i prisnim, onom intonacijom starih majstora poput njega i Frenka Sinatre koji su pevali kao da poverljivo pričaju sa starim drugarom, izvodio svoj najveći hit, ko zna koji put obožavateljima naterujući na lice širok i pomalo setan osmeh.

I kada su ga zaljubljenici u njegovu muziku konačno pustili da se popne na scenu, ovacije još dugo nisu prestajale. Iza Đokinih leđa aplaudirali su i njegovi prijatelji, Leo Martin, Predrag Cune Gojković, Nada Pavlović, Živan Saramandić, Oliver Njego, Nikola Rackov, Bora Đorđević i drugi koji su sa njim sinoć podelili binu. Sedeli su na stolicama i jedan za drugim prilazili proscenijumu, prepričavajući stare anegdote iz Marjanovićevih najblistavijih dana i potom, uz klavirsku pratnju, otpevavši pesmu u čast starog drugara i neprevaziđene zvezde jugoslovenske pop muzike. Počev, prikladno, od „Mnogaja ljeta”, te stare rođendanske zdravice. Atmosfera je pomalo ličila na starovremski soare u „jednoj od boljih kuća”, gde društvo ćaska a svako malo neko ustane da ponešto odsvira i otpeva kako bi zabavio prijatelje.

A pre „Mnogih ljeta”, početkom pedesetih godina prošlog veka, Đoka je bio samo još jedan od anonimnih provincijalaca tek pristiglih u Beograd. Fizikalisao je, raznosio novine i mleko, radio šta god je trebalo da preživi. Pokušavao je da se probije kao glumac, ali na pozorišnoj sceni je uspeo samo da statira, nikada na njoj ne izgovorivši nijednu reč. Čim se popeo na koncertnu binu i pustio glas, masa je poludela za njim. Ako i nije bio obdaren velikim glasom, konačno je pokazao talenat nalik glumačkom – bio je vrhunski šoumen, i to potpuno prirodan, uvek delujući kao da ne radi ništa unapred smišljeno. Prvi je sa ove strane „Gvozdene zavese” skidao mikrofon sa stalka, kao i sako, na užas malograđanskih moralizatora. Partijski dušebrižnici su ga napadali zbog razvrata, pokazujući se kao veći katolici od pape, jer voleli su ga i Tito i Jovanka, dok ga je SSSR obožavao. To su sinoć potvrdili i ambasadori Rusije i Belorusije, koji su takođe došli da Marjanoviću čestitaju rođendan.

Nije se Đoka ućutao posle pesme kojom je otpočeo veče. Sa stolice je pevao uz prijatelje, zamahujući rukom u istom onom scenskom pokretu zbog kojeg su nekada žene ludele, povremeno ustajući kada bi ga emocije primorale na zagrljaj sa onim ko je u tom trenutku držao mikrofon i odavao mu počast. Kada je dečji hor „Ivan i klinci”, koji od nastanka izvodi njegove evergrine, zapevao pesmu posvećenu voljenom „Milordu”, pale su Marjanoviću i prve suze.

V. V.