„Милорд” прославио осамдесети рођендан

Готово као у стара времена, када је до бине долазио из дна сале, пробијајући се кроз шпалир публике помамљене већ на први такт „Као некад у осам“, којом је увек отварао наступе, почео је синоћ у Дому синдиката Ђорђе Марјановић прославу свог осамдесетог рођендана. Крочивши напоље из застора поред позорнице, одмах је и аудиторијум подигао на ноге. Загрљаји, пољупци и букети су га засипали са свих страна док је, гласом још увек топлим и присним, оном интонацијом старих мајстора попут њега и Френка Синатре који су певали као да поверљиво причају са старим другаром, изводио свој највећи хит, ко зна који пут обожаватељима натерујући на лице широк и помало сетан осмех.

И када су га заљубљеници у његову музику коначно пустили да се попне на сцену, овације још дуго нису престајале. Иза Ђокиних леђа аплаудирали су и његови пријатељи, Лео Мартин, Предраг Цуне Гојковић, Нада Павловић, Живан Сарамандић, Оливер Њего, Никола Рацков, Бора Ђорђевић и други који су са њим синоћ поделили бину. Седели су на столицама и један за другим прилазили просценијуму, препричавајући старе анегдоте из Марјановићевих најблиставијих дана и потом, уз клавирску пратњу, отпевавши песму у част старог другара и непревазиђене звезде југословенске поп музике. Почев, прикладно, од „Многаја љета”, те старе рођенданске здравице. Атмосфера је помало личила на старовремски соаре у „једној од бољих кућа”, где друштво ћаска а свако мало неко устане да понешто одсвира и отпева како би забавио пријатеље.

А пре „Многих љета”, почетком педесетих година прошлог века, Ђока је био само још један од анонимних провинцијалаца тек пристиглих у Београд. Физикалисао је, разносио новине и млеко, радио шта год је требало да преживи. Покушавао је да се пробије као глумац, али на позоришној сцени је успео само да статира, никада на њој не изговоривши ниједну реч. Чим се попео на концертну бину и пустио глас, маса је полудела за њим. Ако и није био обдарен великим гласом, коначно је показао таленат налик глумачком – био је врхунски шоумен, и то потпуно природан, увек делујући као да не ради ништа унапред смишљено. Први је са ове стране „Гвоздене завесе” скидао микрофон са сталка, као и сако, на ужас малограђанских морализатора. Партијски душебрижници су га нападали због разврата, показујући се као већи католици од папе, јер волели су га и Тито и Јованка, док га је СССР обожавао. То су синоћ потврдили и амбасадори Русије и Белорусије, који су такође дошли да Марјановићу честитају рођендан.

Није се Ђока ућутао после песме којом је отпочео вече. Са столице је певао уз пријатеље, замахујући руком у истом оном сценском покрету због којег су некада жене луделе, повремено устајући када би га емоције приморале на загрљај са оним ко је у том тренутку држао микрофон и одавао му почаст. Када је дечји хор „Иван и клинци”, који од настанка изводи његове евергрине, запевао песму посвећену вољеном „Милорду”, пале су Марјановићу и прве сузе.

В. В.