Srbija ima višak stambenog prostora, ali je nepravilno raspoređen. Ova iznenađujuća procena, međutim, obuhvata istovremeno popis seoskih straćara, bogataških vila i gastarbajterskih velelepnih građevina u koje godinama niko ne ulazi. Jer, prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut", prosečni građanin živi u svoja 33 kvadrata, dok po nekim nezvaničnim procenama, u Beogradu ima čak oko 400.000 podstanara, iz čega proizlazi da veliki broj Srba, ipak, sanja – makar jednu garsonjeru.

Kako god okrenete, podstanarska muka je pregolema, a stambeno pitanje jedno od najvažnijih socijalnih i ekonomskih problema današnje Srbije. Možda čak i pitanje od prvorazrednog nacionalnog značaja.

Ali kako, zaista, uspeti u životu i kupiti, recimo, stan u Beogradu za 50.000 evra, pa otplaćivati mesečno bankama više od 250 evra, tokom 25 godina, kada cene na gornjem Dorćolu divljaju kao da je tamo pronađena nafta, a na Novom Beogradu, kod "Arene", otkrivena zlatna žica. Zaista su retki vizionari, koji bi za 50.000 evra u Homolju postali vlasnici stotinak hektara divne zemlje sa kućerinom, ili bi u Majdanpeku dobili polovinu grada zajedno sa zlatarom i, kao kusur, rudnik sa jalovištem i jezercetom.

Dakle, birajte: dvosobni stan u Borči ili latifundija sa zamkom u istočnoj Srbiji? Upravnik garsonjere na Vračaru ili šerif u Majdanpeku, sa "Kupromovim" bankarskim garancijama na odloženo?

Kad pronađete idealnu kombinaciju, javite se banci. Ali, uzmete li kredit za stan, postaćete živi dokaz da zagrobni život zaista postoji. Prosečni sirotan sa jedva 300 evra plate planira da svije svoje toplo porodično stambeno gnezdo sa prosečnom vernom ljubom. Udružuju svoja sredstva, sakupljaju desetak hiljada evra za učešće, porez i troškove kredita i život u njihovom stanu postaje tranziciona idila: imaće za leba, vodu i eventualno – bensedin.

U potrazi za najboljom kamatnom opcijom u moru ponuda, potreban vam je, pri tom, savetnički tim eksperata kojih se ne bi postideo ni istražiteljski tim haškog tribunala. Morate da pazite na sitna slova u ugovoru, na zamke u fusnotama, na fiksnu ili varijabilnu kamatu, na način na koji se određuje kurs evra, na diskreciono pravo banke da kamatu sa pet ili šest odsto podigne na plus 25, u slučaju da se etničke zajednice zapadnog Balkana opet pokarabase. Hajde, budite hadžija i prognozirajte budućnost u Srbiji i na Balkanu za narednih 25 ili 30 godina, koliko traje otplata vašeg porodičnog gnezda i Nostradamus i Tarabići će vas lično, na zajedničkoj konferenciji za novinare, proglasiti za legitimne naslednike.

Šta ako sa Srbijom bude sve u redu, a vi zabrljate? Ne daj bože da vas "šutnu" iz firme, strefi "srčka" ili vam žena pobegne sa nekim ko je uspeo da refinansira svoj kredit?

Morate da budete ekspert ne samo za bajanje, monetarnu politiku, istoriju ili teoriju političkih sistema, već i za spoljnu politiku. Evro ili švajcarci? Jelašić ili Parivodić? Zaboravite reklame u kojima sa klincima, ženicom koja umire za vama i pudlicom otvarate vrata vaše nove "gajbe", dok jutarnje sunce iznad terase obasjava vaš neumitni put u dužničko ropstvo. Ako ne isplatite mesečnu ratu od nekoliko stotina evrića, vratićete se tamo odakle ste došli. Dakle, nigde. Umesto biča, kapitalisti su, naime, izmislili hipoteku.

Ali, ima li naša tranziciona junačina, slavni potomak ratnika koji se sada topuzima tuče na frontu prvobitne akumulacije šumadijskog kapitalizma, neki drugi izbor da se useli u svoj stan i banci, na kraju balade, kupi još jedan? Ima. Može da grebe srećke ili da se grebe kod poslodavca ili stranačkog lidera. Da i dalje veruje da će ga Svevišnji izabrati u pola devet uveče dok se vrte kuglice. Da skuplja čepove od piva ili, pak, čeka da njegovi roditelji napuste ovaj čudni i nepravedni svet i ostave baš njemu to magično kapitalno nasleđe iz naše mračne prošlosti, u kojoj je većina radnika, seljaka, lenčuga, poštene i nepoštene inteligencije, dobijala stanove za "dž".

Jedna od opcija je, doduše, i da u kakvom jednoiposobnom stanu, sa ženom i decom svoje dece, ali i roditeljima, nastavi zajednički život u nezamislivoj sreći prvobitne zajednice, čekajući na bolja vremena za osamostaljivanje. Trebalo bi samo, pri tom, da vodi računa da banke izdaju kreditne umrlice svakome ko ugasi 65 svećica.

Država je, mora se priznati, najzad stvorila uslove da se kamatne stope za stambene kredite izjednače sa evropskim, uz opciju da ih i subvencioniše. Ona pokušava da olakša i kupovinu stanova u izgradnji, međutim, novi Zakon o hipoteci koji bi to trebalo da omogući u praksi je zapravo – neprimenjiv. Sudeći bar po izjavi jednog bankara koji je u stilu finansijskog konsultanta Radovana Trećeg nedavno izjavio da je "veoma nezahvalno upustiti se u finansiranje nečega što je u oblacima, recimo, stana koji je na petom spratu, dok je zgrada u temelju".

Pred svake izbore, naši političari samo što lično ne dođu da vam udare temelje. Kad izbori prođu, čini se kao da samo sebi kvadrate dele. Sećate se 10.000 stanova za mlade bračne parove koje je obećavao Mrkonjić dok je obnavljao Srbiju, ali i DOS-a koji je mogao da dovrši započete stanove, ali je zapustio gradilišta. Uoči ovih izbora, DS je obećao da će ukinuti porez na prvi stan, a ako dobiju ministra finansija, tek ćemo videti hoće li da izvrše obećanje.

Šta god da se desi, izgleda da nam ne gine Mujina sudbina iz vica koji ovih dana oduševljava i Banjaluku, i Sarajevo, i Mostar.

– Mujo digao kredit za stan. I sada spava kao beba. Sat vremena spava, sat vremena plače!