Србија има вишак стамбеног простора, али је неправилно распоређен. Ова изненађујућа процена, међутим, обухвата истовремено попис сеоских страћара, богаташких вила и гастарбајтерских велелепних грађевина у које годинама нико не улази. Јер, према подацима Института за јавно здравље Србије "Др Милан Јовановић Батут", просечни грађанин живи у своја 33 квадрата, док по неким незваничним проценама, у Београду има чак око 400.000 подстанара, из чега произлази да велики број Срба, ипак, сања – макар једну гарсоњеру.

Како год окренете, подстанарска мука је преголема, а стамбено питање једно од најважнијих социјалних и економских проблема данашње Србије. Можда чак и питање од прворазредног националног значаја.

Али како, заиста, успети у животу и купити, рецимо, стан у Београду за 50.000 евра, па отплаћивати месечно банкама више од 250 евра, током 25 година, када цене на горњем Дорћолу дивљају као да је тамо пронађена нафта, а на Новом Београду, код "Арене", откривена златна жица. Заиста су ретки визионари, који би за 50.000 евра у Хомољу постали власници стотинак хектара дивне земље са кућерином, или би у Мајданпеку добили половину града заједно са златаром и, као кусур, рудник са јаловиштем и језерцетом.

Дакле, бирајте: двособни стан у Борчи или латифундија са замком у источној Србији? Управник гарсоњере на Врачару или шериф у Мајданпеку, са "Купромовим" банкарским гаранцијама на одложено?

Кад пронађете идеалну комбинацију, јавите се банци. Али, узмете ли кредит за стан, постаћете живи доказ да загробни живот заиста постоји. Просечни сиротан са једва 300 евра плате планира да свије своје топло породично стамбено гнездо са просечном верном љубом. Удружују своја средства, сакупљају десетак хиљада евра за учешће, порез и трошкове кредита и живот у њиховом стану постаје транзициона идила: имаће за леба, воду и евентуално – бенседин.

У потрази за најбољом каматном опцијом у мору понуда, потребан вам је, при том, саветнички тим експерата којих се не би постидео ни истражитељски тим хашког трибунала. Морате да пазите на ситна слова у уговору, на замке у фуснотама, на фиксну или варијабилну камату, на начин на који се одређује курс евра, на дискреционо право банке да камату са пет или шест одсто подигне на плус 25, у случају да се етничке заједнице западног Балкана опет покарабасе. Хајде, будите хаџија и прогнозирајте будућност у Србији и на Балкану за наредних 25 или 30 година, колико траје отплата вашег породичног гнезда и Нострадамус и Тарабићи ће вас лично, на заједничкој конференцији за новинаре, прогласити за легитимне наследнике.

Шта ако са Србијом буде све у реду, а ви забрљате? Не дај боже да вас "шутну" из фирме, стрефи "срчка" или вам жена побегне са неким ко је успео да рефинансира свој кредит?

Морате да будете експерт не само за бајање, монетарну политику, историју или теорију политичких система, већ и за спољну политику. Евро или швајцарци? Јелашић или Париводић? Заборавите рекламе у којима са клинцима, женицом која умире за вама и пудлицом отварате врата ваше нове "гајбе", док јутарње сунце изнад терасе обасјава ваш неумитни пут у дужничко ропство. Ако не исплатите месечну рату од неколико стотина еврића, вратићете се тамо одакле сте дошли. Дакле, нигде. Уместо бича, капиталисти су, наиме, измислили хипотеку.

Али, има ли наша транзициона јуначина, славни потомак ратника који се сада топузима туче на фронту првобитне акумулације шумадијског капитализма, неки други избор да се усели у свој стан и банци, на крају баладе, купи још један? Има. Може да гребе срећке или да се гребе код послодавца или страначког лидера. Да и даље верује да ће га Свевишњи изабрати у пола девет увече док се врте куглице. Да скупља чепове од пива или, пак, чека да његови родитељи напусте овај чудни и неправедни свет и оставе баш њему то магично капитално наслеђе из наше мрачне прошлости, у којој je већина радника, сељака, ленчуга, поштене и непоштене интелигенције, добијала станове за "џ".

Једна од опција је, додуше, и да у каквом једноипособном стану, са женом и децом своје деце, али и родитељима, настави заједнички живот у незамисливој срећи првобитне заједнице, чекајући на боља времена за осамостаљивање. Требало би само, при том, да води рачуна да банке издају кредитне умрлице свакоме ко угаси 65 свећица.

Држава је, мора се признати, најзад створила услове да се каматне стопе за стамбене кредите изједначе са европским, уз опцију да их и субвенционише. Она покушава да олакша и куповину станова у изградњи, међутим, нови Закон о хипотеци који би то требало да омогући у пракси је заправо – непримењив. Судећи бар по изјави једног банкара који је у стилу финансијског консултанта Радована Трећег недавно изјавио да је "веома незахвално упустити се у финансирање нечега што је у облацима, рецимо, стана који је на петом спрату, док је зграда у темељу".

Пред сваке изборе, наши политичари само што лично не дођу да вам ударе темеље. Кад избори прођу, чини се као да само себи квадрате деле. Сећате се 10.000 станова за младе брачне парове које је обећавао Мркоњић док је обнављао Србију, али и ДОС-а који је могао да доврши започете станове, али је запустио градилишта. Уочи ових избора, ДС је обећао да ће укинути порез на први стан, а ако добију министра финансија, тек ћемо видети хоће ли да изврше обећање.

Шта год да се деси, изгледа да нам не гине Мујина судбина из вица који ових дана одушевљава и Бањалуку, и Сарајево, и Мостар.

– Мујо дигао кредит за стан. И сада спава као беба. Сат времена спава, сат времена плаче!