Tesline linije pored pejzaža

Kada se dva savremena umetnika, različitih poetika a istog godišta (1970), nađu u dijalogu na zajedničkoj izložbi,šanse su velike da postavka bude interesantna. Branislav Nikolić i Selman Trtovac, o kojima je reč, izabrali su KC Grad, gde večeras u 20 sati otvaraju izložbu pod neobičnim nazivom „...Tvoji crteži su kao one Tesline linije pored mog pejzaža!”

Upravo ta rečenica, koja se, kažu, iako preglomazna, odlično uklapa u ideju „razgovora između skulpturno-pejzažneinstalacije i hibridnih crteža velikog formata” koju predstavljaju publici, rodila se tokom četovanja na Internetu, u trenucima rasprave o nazivu izložbe. Preciznije, njen autor je Branislav Nikolić.

– Prvo su nam padali na pamet neki ozbiljni naslovi kojima bi objedinili naše radove ali su bili previše dosadni. Onda sam ja rekao tu rečenicu kojom sam i sebi i njemu želeo da objasnim kako će to u stvari da izgleda kada sve bude postavljeno. Selman je onda rekao: „Eto, imamo ga, to je naziv izložbe”, objašnjava Nikolić.

U dijalogu koji pominju, a u kojem učestvuju Nikolićeva instalacija i crteži njegovog kolege, postavlja se pitanje odnosa dve veoma različite umetničke pozicije i pitanje razumevanja umetničkog rada onog drugog umetnika. „Svaki umetnik kreće se po određenoj energetskoj orbitali. Da bi se izmestio iz takvog kretanja, u prenesenom smislu reči, neophodan je uticaj spolja, potrebna je nekakva sila, neko iskustvo koje će mu dati energiju da pređe na neku drugu energetsku orbitalu”, piše Trtovac. A Nikolić dodaje:

–Fascinirala nas je činjenica da o mnogim stvarima imamo iste stavove, iako se do sada nismo poznavali i stvaramo na različit način. Pokušali smo da napravimo izložbu nakojoj će ljudi moći da vide šta je to što nas spaja ili baš nasuprot, razdvaja. Uz to, dijalog je oslobađanje od sujete, od ega. Onaj ko je spreman da prihvati tuđe mišljenje, ko je spreman da kaže u pravu si, pogrešio sam, ko je spreman da učini ustupak, on može da se podigne na viši nivo.

Nikolić u poslednje vreme najviše stvara skulpture ili instalacije. Sviđa mu se fizički kontakt sa materijalom i činjenica da i gledalac takođe fizički oseća njihovoprisustvo. Onesutu pored, konkurišutelu u prostoru,dok slika može da ostane na nivou vizuelne informacije. Posebno mu je uzbudljiva skulptura u javnom prostoru.

– Radio sam letos u Slovačkoj uradionici koja se zove „Landscape Revisited”. Zanimljivo mesto koje je vodio mladi meksički kustos i umetnik Karlos Karmonamedina, pokušavajući da pruži novi pogled na lend art. Stvaraosam crtež na polju velikom 250 puta 100 metara uz pomoć ogromnog kombajna. To je površina ravna površini pet fudbalskih terena. Nacrtao sam gigantsku vatru na tom polju i ljudi iz grada i okolnih sela su dolazili da je vide, slikaju se ispred nje i zatim su, naravno, kačili te slike na „Fejsbuk”. Stvar se totalno otrgla kontroli!

U pauzi između dva takva projekta naš sagovornik slika i pravi kolaže. To je mnogo intimniji proces i svaki ima svoje draži. Stigne da ode i u pozorište, pa čak i da jedan svoj rad pokloni ove godine kao dar koji se dodeljuje najboljem mladom glumcu na 16. jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu. Reč je o delu „Torta”, akril na platnu.

– Volim da idem u pozorište, mada sam ranije imao mnogo više vremena za to. Volim dobru komediju. Najčešće idem u Atelje 212, JDP, Beogradsko dramsko... Uglavnom proverene stvari. Mislim da je gluma jedna od najtežih profesija uopšte. Pogotovu je teško mladim glumcima koji imaju taj imperativ da moraju što pre da se nametnu. Rado sam, stoga, prihvatio ponudu da poklonim sliku.

M. Dimitrijević