Moja intimna vera

INTERVJU

Regionalno savetovanje umetnika o nasleđu prošlosti okupilo je proteklog vikenda u Beogradu veliki broj umetnika iz Srbije i Kosova i Metohije, Federacije Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore. Skupu je prisustvovao i reditelj iz Skoplja Aleksandar Popovski, čiju pozorišnu kreaciju izuzetno ceni naša kulturna javnost.

Aleksandar Popovski diplomirao je pozorišnu i filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Skoplju. Režirao je veliki broj zanimljivih predstava – "Bure baruta", "Balkan nije mrtav", "Roberto Cuko", "Divlje meso", "Višnjik" "Dantonovu smrt" i mnoge druge, a filmska publika pamti ga po ostvarenju "Zbogom dvadeseti vek". Učesnik je brojnih Festivala i dobitnik velikog broja nagrada. Tokom boravka u Beogradu u Ateljeu 212 postigao je dogovor o budućoj saradnji: sledeće godine počinje snimanje filma po drami Dejana Dukovskog. Sa Svetozarom Cvetkovićem potpisan je ugovor o koprodukciji.

Kakvi su Vaši utisci sa skupa "Umetnička istina i odgovornost za stvaranje istorijskog pamćenja"?

– S obzirom da se već nekoliko godina bavim zaboravljanjem, ovaj skup je za mene došao u čudno vreme. Tokom devedesetih sam pokušavao da intenzivno definišem ono što me je okruživalo. Nekako mi se činilo važnim da uhvatim vreme. Džoni je pevao: "Ko ne pamti iznova preživljava". Sad ne mislim više tako. Shvatio sam da ću ostati duboko zaglavljen u prošlosti ako nastavim da se bavim onim što se desilo. Svet se promenio i došlo je novo vreme. Imam obavezu prema njemu i moram da odgovaram na nova pitanja.

Kako je umetničko stvaralaštvo vezano za istorijsko pamćenje?

– I jeste, i nije. Estetika ili etika? Nisam siguran da mogu da zastupam samo jednu od njih. Umetničko stvaralaštvo je subjektivna stvar. Dostojevski je pisao divne knjige, a svi govore da je bio čovek teške naravi, kockar, što je nebitno za njegova dela. Mislim da je odgovornost individualna stvar i da to nije nešto što krasi samo umetnika. A, i kako dokazati da umetnik koga mi smatramo negativnim nije gajio veru da je odgovoran za vreme u kojem živi i da ga nisu vodile dobre namere? Ejzenštajn je uradio jedan od najdivnijih filmova koji su bili u službi sistema koji današnji svet osuđuje. Jako volim Vagnera, ali kad ga slušam stalno mi se javlja misao o fašizmu. Kad umetnik poveruje da menja stvarnost, onda nisam siguran da zna to da radi. Mislim da umetnik to radi kobajagi, u imaginarnom svetu. Njegovi primeri ne korespondiraju dobro sa realnošću. Kad neko umre na sceni, to je stvarno, ali valja znati da taj glumac već igra sledeću predstavu.

Sa druge strane, umetnost i umetnici su oduvek bili stavljani u kontekst društva i iskorištavani za njegove potrebe.

A koliko se, po Vama, prožimaju umetnička odgovornost, sloboda i umetničko pamćenje?

– To su tri različita elementa i nemam odgovor za javnu upotrebu. Svaka od njih je moja intimna vera, u stvari. Ja se pitam nešto drugo – koja je odgovornost društva prema umetniku? Mislim da stvari idu jednosmerno i da bi, kada bi se političari bavili ovim pitanjem tako ozbiljno kako smo mi razgovarali tih nekoliko sati, stvari izgledale drugačije. Jedan pošten i dobar umetnik ne sme da ima nikakve odgovornosti. On je dužan da bude neodgovoran prema društvu, državi, porodici, prijateljima i svemu što ga okružuje. Samo tako on može da ima normalan pogled na svet, koji mu omogućuje da radi šta mu je volja. Svaka odgovornost je pritisak na slabu umetničku dušu i često zna da je uništi. Odgovornost je lična stvar i neretko umetnici koji insistiraju samo na odgovornosti prestaju da budu umetnici i postaju jako odgovorne osobe.

Na skupu su često citirani Šekspir, Kami, Kiš...

– … Ejzenštajn, Leni fon Rifenštal, Sartr... Stvar o kojoj govorimo nije nepoznata ljudskoj prirodi i mnogi umetnici su i ranije govorili ili bavili se istim pitanjem. Citirao bih jedan lik iz drame Gorana Stefanovskog koji kaže: "Prošlost nikako da prođe, budućnost nikako da dođe, a mi sedimo ovde i glumimo sadašnjost". Ponekad imam utisak da sam sendvič i da stvarno, zbog ove dve reči koje jako mnogo koristimo da bismo definisali vreme koje živimo, propuštamo da se bavimo sadašnjicom. Na mene jak uticaj imao novi talas 80-tih. Tada smo se bavili sadašnjim trenutkom. Kako je počeo raspad i rat, tome je došao kraj. Prošlost i budućnost su postali termini koji definišu sadašnjost. Zato volim Marinetijev manifest. Futuristi su predlagali zatvaranje svih muzeja, uništavanje svih knjiga i akademija nauka, brisanje i betoniranje istorije. Tako bi stalno počinjali ispočetka.

Kako doživljavate budućnost u zemljama iz okruženja?

– Naša budućnost nije izolovani primer i mislim da moramo da je razmatramo u odnosu na ono što se dešava oko nas. Polako, ali sigurno simboli Francuske revolucije postaju najveći teret za demokratska društva. Tome polako dolazi kraj i čovečanstvo zato treba da se vrati delima Platona i Aristotela, jer u njima piše sve. U ovom trenutku, sve zemlje iz regiona imaju nejasne ciljeve i puteve, i svi klimaju glavom kao da im je jasno šta treba da rade, a zapravo pojma nemaju. Nije ni Evropi jasno šta tačno treba da radi na putu kojim je krenula.

Kako vidite makedonski i srpski kulturni prostor?

– Dve stvari ih jako definišu: snažni uticaj politike i televizije. Odavno se niko ne bavi ničim drugim osim politikom. Politika nam, preko televizije i novina, dnevno servira svoje teme za razmišljanje. Ubistva, kriminal, pronevere, ostavljene devojke, narkomani i bludnice. I mi to oberučke "jedemo" i bavimo se time. Već duže vreme umetnici nisu ti koji diktiraju temu razgovora: tako su svi divni kraljevi, heroji, aždaje i princeze pali u zaborav. Samo klasična dela u ovom trenutku mogu da nam pomognu da nađemo krupne odgovore na ovo vreme koje živimo, sve drugo što nam se nudi su nebitni odgovori na dnevne doze. Nama treba Ričard Treći, a ne lokalni tip koji se kladi na nerešeno u kladionici.

--------------------------------------------------------------------------

Jugoslovenska dramska podela

Režirate u Beogradu, Ljubljani, Zagrebu i drugim gradovima. Koliko je za umetnika neophodna razmena kreativne energije?

– I u Solunu, Stokholmu, Londonu, Siciliji... Uskoro putujem za Istanbul. To je neverovatno bogatstvo. Na početku sam se bojao toga da odem u drugu sredinu. Sad ne mogu da zamislim svoj rad ako ne idem iz jedne u drugu zemlju. Zadnjih deset godina sam najmanje radio u Makedoniji. U nekoj idealnoj varijanti voleo bih da imam svoj teatar u kojem bih mogao da okupljam ljude sa svih ovih prostora. Takozvana utopija. Realno mislim da je šteta što nekoliko glumaca iz devedesetih još nije zajedno stalo na scenu. Postoje parovi i podele koje bih mogao da napravim i koje bi bile idealne. Možda Jugoslovensko dramsko pozorište iz Beograda treba da bude mesto za jednu jugoslovensku dramsku podelu.