Моја интимна вера

ИНТЕРВЈУ

Регионално саветовање уметника о наслеђу прошлости окупило је протеклог викенда у Београду велики број уметника из Србије и Косова и Метохије, Федерације Босне и Херцеговине, Хрватске, Македоније, Црне Горе. Скупу је присуствовао и редитељ из Скопља Александар Поповски, чију позоришну креацију изузетно цени наша културна јавност.

Александар Поповски дипломирао је позоришну и филмску режију на Факултету драмских уметности у Скопљу. Режирао је велики број занимљивих представа – "Буре барута", "Балкан није мртав", "Роберто Цуко", "Дивље месо", "Вишњик" "Дантонову смрт" и многе друге, а филмска публика памти га по остварењу "Збогом двадесети век". Учесник је бројних Фестивала и добитник великог броја награда. Током боравка у Београду у Атељеу 212 постигао је договор о будућој сарадњи: следеће године почиње снимање филма по драми Дејана Дуковског. Са Светозаром Цветковићем потписан је уговор о копродукцији.

Какви су Ваши утисци са скупа "Уметничка истина и одговорност за стварање историјског памћења"?

– С обзиром да се већ неколико година бавим заборављањем, овај скуп је за мене дошао у чудно време. Током деведесетих сам покушавао да интензивно дефинишем оно што ме је окруживало. Некако ми се чинило важним да ухватим време. Џони је певао: "Ко не памти изнова преживљава". Сад не мислим више тако. Схватио сам да ћу остати дубоко заглављен у прошлости ако наставим да се бавим оним што се десило. Свет се променио и дошло је ново време. Имам обавезу према њему и морам да одговарам на нова питања.

Како је уметничко стваралаштво везано за историјско памћење?

– И јесте, и није. Естетика или етика? Нисам сигуран да могу да заступам само једну од њих. Уметничко стваралаштво је субјективна ствар. Достојевски је писао дивне књиге, а сви говоре да је био човек тешке нарави, коцкар, што је небитно за његова дела. Мислим да је одговорност индивидуална ствар и да то није нешто што краси само уметника. А, и како доказати да уметник кога ми сматрамо негативним није гајио веру да је одговоран за време у којем живи и да га нису водиле добре намере? Ејзенштајн је урадио један од најдивнијих филмова који су били у служби система који данашњи свет осуђује. Јако волим Вагнера, али кад га слушам стално ми се јавља мисао о фашизму. Кад уметник поверује да мења стварност, онда нисам сигуран да зна то да ради. Мислим да уметник то ради кобајаги, у имагинарном свету. Његови примери не кореспондирају добро са реалношћу. Кад неко умре на сцени, то је стварно, али ваља знати да тај глумац већ игра следећу представу.

Са друге стране, уметност и уметници су одувек били стављани у контекст друштва и искориштавани за његове потребе.

А колико се, по Вама, прожимају уметничка одговорност, слобода и уметничко памћење?

– То су три различита елемента и немам одговор за јавну употребу. Свака од њих је моја интимна вера, у ствари. Ја се питам нешто друго – која је одговорност друштва према уметнику? Мислим да ствари иду једносмерно и да би, када би се политичари бавили овим питањем тако озбиљно како смо ми разговарали тих неколико сати, ствари изгледале другачије. Један поштен и добар уметник не сме да има никакве одговорности. Он је дужан да буде неодговоран према друштву, држави, породици, пријатељима и свему што га окружује. Само тако он може да има нормалан поглед на свет, који му омогућује да ради шта му је воља. Свака одговорност је притисак на слабу уметничку душу и често зна да је уништи. Одговорност је лична ствар и неретко уметници који инсистирају само на одговорности престају да буду уметници и постају јако одговорне особе.

На скупу су често цитирани Шекспир, Ками, Киш...

– … Ејзенштајн, Лени фон Рифенштал, Сартр... Ствар о којој говоримо није непозната људској природи и многи уметници су и раније говорили или бавили се истим питањем. Цитирао бих један лик из драме Горана Стефановског који каже: "Прошлост никако да прође, будућност никако да дође, а ми седимо овде и глумимо садашњост". Понекад имам утисак да сам сендвич и да стварно, због ове две речи које јако много користимо да бисмо дефинисали време које живимо, пропуштамо да се бавимо садашњицом. На мене јак утицај имао нови талас 80-тих. Тада смо се бавили садашњим тренутком. Како је почео распад и рат, томе је дошао крај. Прошлост и будућност су постали термини који дефинишу садашњост. Зато волим Маринетијев манифест. Футуристи су предлагали затварање свих музеја, уништавање свих књига и академија наука, брисање и бетонирање историје. Тако би стално почињали испочетка.

Како доживљавате будућност у земљама из окружења?

– Наша будућност није изоловани пример и мислим да морамо да је разматрамо у односу на оно што се дешава око нас. Полако, али сигурно симболи Француске револуције постају највећи терет за демократска друштва. Томе полако долази крај и човечанство зато треба да се врати делима Платона и Аристотела, јер у њима пише све. У овом тренутку, све земље из региона имају нејасне циљеве и путеве, и сви климају главом као да им је јасно шта треба да раде, а заправо појма немају. Није ни Европи јасно шта тачно треба да ради на путу којим је кренула.

Како видите македонски и српски културни простор?

– Две ствари их јако дефинишу: снажни утицај политике и телевизије. Одавно се нико не бави ничим другим осим политиком. Политика нам, преко телевизије и новина, дневно сервира своје теме за размишљање. Убиства, криминал, проневере, остављене девојке, наркомани и блуднице. И ми то оберучке "једемо" и бавимо се тиме. Већ дуже време уметници нису ти који диктирају тему разговора: тако су сви дивни краљеви, хероји, аждаје и принцезе пали у заборав. Само класична дела у овом тренутку могу да нам помогну да нађемо крупне одговоре на ово време које живимо, све друго што нам се нуди су небитни одговори на дневне дозе. Нама треба Ричард Трећи, а не локални тип који се клади на нерешено у кладионици.

--------------------------------------------------------------------------

Југословенска драмска подела

Режирате у Београду, Љубљани, Загребу и другим градовима. Колико је за уметника неопходна размена креативне енергије?

– И у Солуну, Стокхолму, Лондону, Сицилији... Ускоро путујем за Истанбул. То је невероватно богатство. На почетку сам се бојао тога да одем у другу средину. Сад не могу да замислим свој рад ако не идем из једне у другу земљу. Задњих десет година сам најмање радио у Македонији. У некој идеалној варијанти волео бих да имам свој театар у којем бих могао да окупљам људе са свих ових простора. Такозвана утопија. Реално мислим да је штета што неколико глумаца из деведесетих још није заједно стало на сцену. Постоје парови и поделе које бих могао да направим и које би биле идеалне. Можда Југословенско драмско позориште из Београда треба да буде место за једну југословенску драмску поделу.