Uspon Nemačke

Današnja Evropa je drugačija od one pre finansijske krize, koja se opet razlikovala od one pre maja 2004. Naravno, sa predstojećim institucionalnim promenama u načinu fiskalnog upravljanja unijom, lako je pretpostaviti da ćemo 2014. imati posla sa nekom novom Evropom.

Ukoliko uporedimo period od pre deset godina kada je bivši predsednik SAD Džordž Buš redovno zvao telefonom britanskog premijera Tonija Blera kako bi npr. osigurao učešće evropskih zemalja u ratu protiv Iraka, sa današnjicom kada se predsednik Obama čuje sa Angelom Merkel barem jednom nedeljno povodom „evropskog duga”, stičemo jasniju slike preraspodele moći na kontinentu. Naravno, ne treba ni pomenuti da se „crveni telefon” Dejvida Kamerona još dugo neće usijati od poziva iz Vašingtona.

Ovo je pre svega posledica izostanka Velike Britanije iz „šengena” i evrozone, čime se ona sa jedne strane izolovala od štetnih posledica krize, ali sa druge strane i od odlučivanja o svim važnijim ekonomskim, a time i političkim pitanjima. Naizgled se čini da je Evropa opet u rukama nemačko-francuskog „koncerta”kao što je i bila barem do mastrihtskog sporazuma, ali u sada sasvim drugačijim okolnostima. Kao prvo, svet se mnogo promenio usponom Kine, povratkom Rusije i rastom novih ekonomija poput Indije i Brazila. Evropa mora da se bori za svoja tržišta što nameće potrebu za što jedinstvenijim stavom oko ekonomskih ali i spoljnopolitičkih pitanja. Drugo, siromašnije (čitaj južnije) zemlje EU koje su u evrozoni više nemaju sredstvo za odbranu svojih ekonomija kome su pribegavale kad god nisu mogle da uravnoteže svoj trgovinski balans. Pošto više nemaju svoju valutu naravno ne mogu ni da izvrše njenu depresijaciju i time „na kvarno” učine svoj izvoz konkurentnijim. U takvom okruženju one zemlje koje su izvozno orijentisane imaju daleko veću korist od zajedničkog tržišta i valute. U principu, nije tolika dobit tih ekonomija u zajedničkoj valuti, koliko u nepostojanju nacionalnih. Ova korist od evrozone će se vremenom samo uvećavati za izvozno orijentisane zemlje poput Nemačke, dok je perspektiva Grčke, Italije, Portugalijei Španije bez obzira na to da li će bankrotirati ili ne – nimalo ružičasta.

Zato i jeste odlično pitanje da li bi recimo Grčka postupila pametno ukoliko bi se vratila na drahmu. Sigurno bi cena bila ogromna u prvo vreme, ali bi vremenom Grčka stekla veći prostor za smanjivanje trgovinskog deficita kao glavnog uzročnika zaduživanja. Ukoliko bi je u tome naknadno sledile druge južne zemlje to bi onda bio kraj Evropske unije, barem one koja odgovara sadašnjoj najvećoj evropskoj ekonomiji –a to je Nemačka. Veoma zanimljiv podatak je taj da je izvoz Nemačke u septembru ove godine postavio novi rekord – 91 milijarda evra mesečno. Znači, gledano spolja, evrozona u isto vreme dovodi do procvata Nemačke i agonije drugih zemalja poput Grčke i Italije.

Pre nego što svi jurnemo za antinemačkim sloganima,zapitajmo se šta su uzroci nemačkog uspona. Sigurno je da udela ima i istorijska činjenica da je tokom hladnog rata Zapadna Nemačka bila glavna adresa pomoći SAD koje suu njenoj stabilnosti i uspehu videleglavnu branu od daljeg širenja SSSR-a. Nije slučajno što je istočni blok pao sa padom Berlinskog zida, posle čega je Nemačka bila najbrža u privrednom širenju na njegove bivše članice u centralnoj i istočnoj Evropi tokom privatizacije. Tu treba tražiti razloge zbog čega ove zemlje ne dele sudbinu južne Evrope. To štose Srbija još kako-tako nosi sa krizom treba objasnitičinjenicomda se najveći deo našeg izvoza oslanja na tražnju iz Nemačke (u septembru povećan za 21 odsto). Ipak, bilo bi veliko zavaravanje ukoliko bi razloge navedenoga tražili samo u geostrateškim okolnostima i ako bi prevideli tradicionalne kulturne vrednosti nemačke nacije poput organizovanosti, discipline, odnosaprema radu, preziraprema korupciji i posvećenosti idealu vladavine prava. Ništa od toga nije sporno i to je ono što je ovu zemlju učinilo najbogatijom zemljom Evrope, imajući u vidu sav njen potencijal. Tu nema nikakve teorije zavere. Zanimljiva je nedavna izjava nemačkog ministra finansija Šojblea na pitanje da li Nemačka hoće da upravlja Evropom; odgovorio je da se začudi kada na sastancima EU ministara finansija njemu uvek prvom daju reč.

Međutim, postavlja sepitanje da li je opstanak EU, zamišljene kao zajednice jednakih, moguć u uslovima ekonomske nejednakosti? Ukoliko se prebrodi finansijska kriza, EU može opstati samo u uslovima čvršće fiskalne kontrole siromašnijih država od strane bogatijih. To će dovesti do još većeg političkog raslojavanja država članica,s tim da će vrh piramide sve više koristiti EU samo kao resurs za pregovaranje na za njih bitnijim forumima – G8 i G20.

Iako se ovaj model čini relativno mogućim – njegov najveći neprijatelj biće demokratija. Građani većine država EU neće prihvatiti ovakav „dil” i to je svim protivnicima nesuđenog grčkog referenduma bilo jasno kao dan. Srbija o tome mora na vreme da razmišlja.