U traganju za brendovima

Imamo izuzetne sportiste, ajvar i šljivovicu, ni Andrić nam nije nobelovac za bacanje. Još malo pa se i mi Srbi nakupismo brendova da ih pokažemo nepoverljivom svetu. Dugo smo se švercovali i pravdali greške onim „naši smo”, došlo je vreme da se sad uvrstimo u njihove.

Ova godina je, što se velikog pisca tiče, jubilarna – pedeset godina od dodele Nobelove nagrade i čitav vek od objavljivanja prve (ali muške) pripovetke „Put Alije Đerzeleza”, kojom se mladi Andrić već ukazuje kao zreo pripovedač izuzetne snage i darovitosti. Doduše, nismo ga još ovekovečili na čokoladnim kuglicama, kao što su Austrijanci Mocarta ili Italijani Leonarda da Vinčija, kome nije malo što se šepuri na salvetama i mušemama već je ušetao, bez svoje volje, i u bestselere. Andrićevi su dometi, nasuprot Mocartovom „Turskom maršu”, u kojem je Otomandžije muzički video kao laku, šareno kostimiranu konjicu koja skakuće oko Beča, bar što se tiče slikanja osmanskih prilika u ovim krajevima, mnogo dramatičniji. Zamislite da u hipermarketu potražite od poslovođe slatkiš „haračlijski velnes keks” ili vino „danak u krvi”, ili da se u pomami makrobiotike opredelite za zdravlje puno karotina korisnog za oči, reklamirano kao „Ćorkanov namaz”.

Jeste čudno ali ma koliko konzervativne snage na ovo visoko podizale obrve, takve su prilike, nemojmo da nas pregazi vreme. Uostalom, i pisci su postali roba u trendu pa kad mogu Firentinci da Dantea štampaju na zembilju, što ne bismo i mi proslavljenu ćupriju.

Kao praktično ostvarenje ideje decentralizacije kulture koja ne pripada niti se samo dešava u Beogradu već na nju imaju pravo i lepe srpske varošice, dogodila se zaista jedna izuzetna stvar. U sokobanjskom, nedavno renoviranom hotelu „Moravica” svečano je, uz podizanje zastave s likom pisca, otvorena spomen-soba „Apartman 144” posvećena Ivi Andriću koji je voleo da u njemu boravi i s terase posmatra predeo prepoznatljiv u njegovoj prozi, kotlinu nad kojom pada čuvena andrićevska magla opasana planinama Rtnjom i Ozrenom.

Piščeve naočari, pisaća mašina, a pre svega stranice ispisane autentičnim rukopisom u kojem svaki posmatrač oseća kucavicu koja je vodila ruku, magiju utiskivanja priče koja je tu da zavara krvnika i da ostane posle nas, dokaz su, kao na onoj čuvenoj slici Van Ajkovoj, da je pisac bio tu.

Osim poštovalaca, mesnih funkcionera, ministra kulture i poslenika iz Muzeja grada, koji su i upriličili memorijalnu sobu, s obzirom na to da je hotel u nadležnosti Ministarstva pravde, publiku su činili i uniformisani policajci i mlade policajke, koje su u svečanom špaliru dočekale goste. (Možete misliti kako sam se obradovala kad sam dobila koverat sa pečatom Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, prebirajući u mislima šta sam to državi zgrešila, sve dok ga nisam otvorila i pročitala pozivnicu.) Ali svakog umetnika prati njegov usud i vijori se oko njegove uspomene, pa tako i Andrića, pripadnika Mlade Bosne, koji je zanose mladalačkih tlapnji platio mariborskim zatvorom, sigurno „odgovornim” za kasniju skepsu i pesimizam, oblake koji su, poput onih nad sokobanjskom kotlinom, prekrivali i njegovo lično nebo. Nekadašnje zatvorsko iskustvo pretočio je i u remek-delo, roman „Prokleta avlija”, priču o carigradskoj apsani.

No ne ide da na trenerke i dukserice brendiramo zatvorske rešetke i „samice”, iako su tesne poput modernih majica. Srpski zatvori su odavno prenapučena mesta, vizionarski potvrđujući filozofiju Karađoza, upravnika Avlije, da na vidiku nema nevinih i da bi Avlijska ćorka, što se tiče poštenih, trebalo da bude od mora do mora. A mi moramo nekako da se reklamiramo, da naokolo pokazujemo miraz ne bi li se dopali evropskom mladoženji dok je još u punoj snazi da može da konzumira brak. Očekujemo sve samo ne ono hvatanje za zelen bor.