Nemoguće pripada kulturi a ne politici

Na festivalu „Slobodna zona“, u ponedeljak u Domu omladine  Beograda, održano je više tribina. U razgovoru na temu „Jasan stav: moć kulture da inspiriše, angažuje i osnaži“. Učestvovali su: Darka Radosavljević, direktorka „Remonta“, Dejan Ilić, direktor izdavačke kuće „Fabrika knjiga“, Jovan Čekić, filozof, dizajner i profesor, Zoran Pantelić, direktor „Kuda.org“,i Sreten Ugričić, direktor Narodne biblioteke Srbije.

 U Srbiji su kultura filantropije i

                                   solidarnost skoro zaboravljeni

Milena Dragićević-Šešić, teoretičar kulture i profesor, koja je vodila ovu tribinu, u uvodu  je podsetila u kojim je uslovima delovao Fond za otvoreno društvo tokom devedesetih kao i koliko je značajna bila uloga medija i kulture u promenama do kojih je došlo 2000. 

 „Mali džepovi“ nezadovoljnika u zgradi BIGZ-a

                                  i Ineksu

Darka Radosavljević takođe je istakla koliko je bitan kritički stav prema društvu u kojem se živi. Oni koji nisu zadovoljni kako žive i koji imaju potrebu da to izraze moraju imati prostor za to. Danas se to naziva „mali džepovi“,a ja sam to uvek nazivala oazama. A to se nalazi svuda oko nas – na primer u staroj zgradi BIGZ-a ili u Ineksu. Raštrkani, mi smo, međutim slabi i ne možemo da napravimo krupnije korake. Potrebna je sinteza i ukrupnjavanje da bi se stvari pokrenule.

 Mreža kulturnih politika,test za lokalne

                                  strukture

Zoran Pantelić iz Novog Sada govorio je o pokušajima da se napravi mreža kulturnih politika, što je predstavljalo test za gradsku vlast. Još uvek postoji stav da ne treba razgovarati sa gradskim strukturama,što je odraz određene inferiornosti. Ipak, potreba da se širimo veoma je prisutna, kaže Pantelić. Ono što nedostaje to je artikulisani kritički stav. To je istovremeno pokazatelj i ozbiljne društvene krize.

 Narodna biblioteka je „bag“ u sistemu

Sreten Ugričić je govorio veoma otvoreno o mešanju kulture i politike. Po Ugričiću nemoguće je da dođe do bilo kakvog preokreta u vrednosnom smislu bez kulture. Politička sfera se, međutim, uplela u kulturni domen time što je usvojila pojam „nemoguće“. „Kada se u sferi političkog kaže da je „Kosovo u Srbiji“ onda to znači da je politika ušla u sferu imaginarnog jer se bavi nemogućim. Ključni zadatak kulture je da to raskrinka i da se pojam „nemoguće“ vrati u kulturu jer će se samo na taj način ovaj pojam koristiti na pravi način.

 Problem je u nedostatku kritičkog mišljenja

Za Jovana Čekića osnovni problem je u nedostatku apstraktnog kritičkog mišljenja. Po njemu je sve previše konkretno i lično da bi se izašlo iz problema. Metaforički, Čekić kaže da se „previše vezujemo za hardver a ne za softver koji sve više baguje“.  Nije u pitanju novac već palanački duh koji ovde „baguje“misao i mišljenje. Povukavši paralelu između 1991. i danas Čekić je rekao da je sve isto što se tiče elita – one su i dalje anemične i beznačajne.

 Kritično mišljenje postoji, ali je problem koliko

                                  sredstava troši Parobrod dok Reks ima problem sa novcem

Dejan Ilić ne smatra da je situacija bezizlazna, za njega je problem prestanak delovanja sa aspekta kritičke svesti. Ali to se može rešiti na  krajnje jednostavan način. Kultura nije niz pojedinačnih dela već potreba da radite svaki dan i da imate mesto gde ćete to raditi. Bez toga nema kulture. Tu je dobar primer Narodna biblioteka Srbije, jer ljudi menjaju sadržaje, pa time i institucije, a negativan  – ono što se desilo sa B92, ili primer Doma omladine („neka se vrati knjižara Beopolisa u Dom omladine umesto ovih kontejnera i odmah će stvari izgledati bolje“). Koliko sredstava troši Parobrod dok Reksima problem sa novcem, zapitao se, a kakav je sadržaj onoga što se radi u Parobrodu,a kakav onoga što se radi u Reksu?

Pri tome se Dejan Ilić suprotstavio tvrdnji da ne postoji kritička svest. Postoje i knjige i autori koji to demantuju. (Na primer knjiga Nenada Dimitrijevića „Dužnost da se odgovori“.) Kao primer je naveo emisiju Peščanik koju sluša oko 400.000 ljudi. Problem je u tome što kad pričamo o ulozi Fonda i drugim donatorima ne govorimo o tome da bi strategija trebalo da bude ista kao i devedesetih – da ponovo počnemo da pravimo paralelne institucije odakle ćemo moći da se obraćamo ljudima. Ako za nekoliko godina bude potrebno da se pobunimo za tako nešto nećemo imati infrastrukturu. Koliko je samo godina bilo potrebno da bi se stvorili B92, Reks, CZKD...?

Sreten Ugričić je ilustrovao položaj Narodne biblioteke Srbije rečima da je NBS „bag“ u sistemu i dijagnostikovao tranziciju kao prelaz iz sistema antifašizma u sistem antikomunizma. „Nije problem u tome što je nestao komunizam već u tome što je sa njim nestao i antifašizam. Iz jednopartijske diktature prešli smo u višepartijsku.“

Jovan Čekić je replicirajući Dejanu Iliću primetio da je problem u tome što nemamo ni ideja ni modela kako da konstituišemo ovo društvo. Darka Radosavljević, pak, smatra da je potrebna sinergija različitih ljudi i ideja.

Oko jedne stvari su se svi, međutim, složili. Reč je o redukciji i siromaštvu medija, o njihovom nerazumevanju fenomena kulture i očiglednoj nezaiteresovanosti. U tom je smislu javni sektor dobrim delom izvan kontrole i teško bi se moglo reći da radi u opštem interesu. Milena Dragićević-Šešić je podsetila da su u Srbiji kultura filantropije i solidarnost skoro zaboravljeni pa ćemo se i dalje morati oslanjati na strane fondove. Žarišta otpora još uvek nisu sva uništena. Ako se samoorganizujemo, ako prepoznamo nove prostore, koji i nisu finansirani od strane države možda ćemo uspeti da krenemo dalje. Stvaranje prostora i interesa za javnu debatu o ovim problemima predstavlja pravi izazov za sve kritički orijentisane intelektualce.

Ovakvo suočavanje, kao na skupu posvećenom radu Fonda za otvoreno društvo u Srbiji, nudi i jasnepouke.

Reč  je o potrebi koncentrisanja institucija, ljudi i ideja, odbrani i otvaranju novih javnih prostora koji će podsticati i biti otvoreni za razne oblike kritičkog mišljenja. Reč je, takođe, o udruživanju i povezivanju intelektualaca i umetnika u njihova esnafska udruženja. U pogledu medija, koji su u poslednje vreme primetno nezainteresovani za sferu kulture, bilo bi normalno da se određeni standardi traže pre svega od javnog servisa.

Takođe, novi mediji sve više nude rešenja izvan velikih medijskih sistema omogućavajući tako mnogo bogatiju i življu komunikaciju između ogromnog broja ljudi. Uloga Fonda, kao i drugih donatora koji nisu samo iz inostranstva, time dobija jednu potpuno novu dimenziju. Više nije reč o borbi protiv „omraženog“  neprijatelja oličenog u jednoj ličnosti, familiji ili strankama već o planu suštinskih promena srpskog društva. Kritička i otvorena misao koja je dostupna svim građanima preduslov je svake promene.

-------------------------------------------------------------------------- 

Pogled kroz odškrinuti  prozor

Istog dana kad i ova tribina, u beogradskom Domu omladine, u okviru festivala „Slobodna zona“, održana je retrospektiva filmova čiju je realizaciju pomogao Fond za otvoreno društvo. Reč je o raznovrsnoj i uzbudljivoj produkciji koja predstavlja autentično svedočanstvo o vremenu u kojem su nastali.

I razgovori koji su se tom prilikom vodili išli su tom linijom: kakva je razlika između kulture i društvenog angažmana devedesetih i dvehiljaditih, šta znači biti angažovan pre dvadesetak godina i danas? Prikazani su filmovi: „Vidimo se u čitulji“ Janka Baljka, „Poludeli ljudi“ Gorana Markovića, „Kuća“ Andrijane Stojković, „Beogradski zvuk“ Stefana Arsenijevića, Andrijane Stojković, Jelene Stanković i Ivana Panića, „Posle rata“ Srđana Keča i „Marble Ass“ Želimira Žilnika.

Prvi razgovor vođen je među filmskim stvaraocima. Tema „Nekad i sad: mogućnosti promena“ bila je zamišljena kao svojevrsni generacijski dijalog. Vizure su, nužno, bile različite.Na primedbu voditelja razgovora novinarke Tamare Skrozze, da su filmovi iz devedesetih istovremeno „bojili“ vreme i budili ljude, Goran Marković je naveo sopstveni primer:

– Osetio sam iznenadnu potrebu da se angažujem, i to uz pomoć dokumentarnog filma. To su, nesumnjivo, bili filmovi za moju dušu. Uvek sam imao skepsu prema stavu da filmovi mogu da menjaju svet. Ali, svakako mogu da utiču i da menjaju neke ljude. Sve me je to veoma uzbuđivalo.

Janko Baljak odlučio je, kaže, da tih godina ipak ostane u Srbiji, za razliku od mnogih kolega koji su tada otišli u svet da bi ponovo počeli:

– A ja sam tada osećao da je dovoljno odškrinuti prozor i dobiti scenu za film. To je bila atmosfera kao stvorena za dokumentarni film. Istovremeno, mi smo svojim filmovima iznosili svoje političke stavove. A toga, nažalost, danas nema. I to je ona najveća razlika u vremenima od pre dvadesetak godina i ovoga sada. Jednostavno, promenio se pogled kroz prozor. Kao prvo, mi smo krenuli sa ogromnom energijom i strašću, takođe i hrabrošću, da bismo 2000. izgubili omiljenog neprijatelja. I sve ono što se posle toga dešavalo predstavljalo je suptilnu pacifikaciju autora. Autori se više ne bave temama koje su takođe teške i uzbudljive – poput privatizacija, siromaštva, pljačke. To se vidi i u najavi sledećih izbora gde se očekuje najveća apstinencija kao posledica toga što je tako mnogo ljudi naprosto „izgorelo“ u svojim društvenim angažmanima. Tako isto osećaju i mnogi autori.

Srđan Keča dopunio je ovu „dijagnozu“ Baljka.Izgleda mi da postoji veliki vakum –kaže. Za mene je prekretnica bila 2003. godina. Kada danas vidim te stare filmove mislim da je razlika u tome što je angažovani film sada u prostoru zatvorenih prozora i vrata. Mora se saznati šta se nalazi u ovoj sobi. To je sada teško jer ne znamo ko je neprijatelj. Za mene je otkrivanje te tajne bio dug proces. Sinoć smo bili na Filozofskom i prikazali film o protestima u Velikoj Britaniji. Ovde je, međutim, i dalje drugačije. Ovde se stalno preskaču određeni koraci. Došlo je do pomeranja a da promene nisu ni počele. Ništa se nije rešilo, nije bilo nikakve katarze.

Prema rečima Gorana Markovića, nije Slobodan Milošević bio jedini predmet pažnje. Celo društvo je bilo predmet interesovanja. A društvo je, samo po sebi, subverzivno, smatra ovaj reditelj, podsećajući na crni talas, Živojina Pavlovića i Makavejeva: „Uvek postoje mračne sile – i neprijatelji.“

Andrijana Stojković seća se da je tih godina studirala vrlo nesrećno i neredovno. „Odlaskom neprijatelja, mislila sam da je potrebno da se da mesto ljudima koji će da poprave društvo. Pa smo se zbog toga sklonili u stranu da vidimo šta će biti. Ali vremena su se promenila. Sada su pobune i subverzije ponovo započeli“, kaže ona.

Janko Baljak, u istom kontekstu angažovanog filma, istakao je da sada postoji vidljiv trend intimnih filmova – preispitivanje sopstvenih porodica i porodičnih istorija. Ljude privlače takve priče, kaže, te i sam oseća sličnu  potrebu, jer mu je deo intimnog sveta jednostavno promakao.„Želim da pravim intimnije filmove.“ I dodaje da je devedesete obeležio neobičan fenomen. Većina studenata je pokušavala da pobegne iz stvarnosti, a danas vlada potpuna suprotnost: studenti se okreću stvarnim, pravim temama. „Devedesetih smo imali svoju kuću, svoj pokret – B92 i malu pomoć od Fonda koja nam je omogućila da toliko toga uradimo. Stvari se, međutim, razvijaju u drugom smeru. To možemo najbolje da vidimo na primeru B92.

Osim Gorana Markovića, koji se izjasnio kao skeptik, pre svega zato što je „mator“, ostali učesnici u razgovoru su optimisti. Veruju da će nove teme i nove društvene potrebe nametnute izazovima raznovrsnih kriza uspeti da pokrenu nove, pozitivne promene. Interesovanje za drugačije filmove, koji nisu holivudski blokbasteri, polako se budi. Pitanje je samo koliko će država imati sluha da prepozna ove potrebe. I kako će se sami stvaraoci organizovati.