Nikad ne mogu da glumim sit

Vlastimir – Đuza Stojiljković je najstariji glumac na srpskoj sceni s punim radnim vremenom iako je penzioner. Rođen je 30. juna 1929, a ima važne uloge u Ateljeu: „Otac na službenom putu” i „Gospoda Glembajevi”, kao i u JDP-u: „Elijahova stolica”.

Da ove uloge još nisu njegova „labudova pesma”, dokaz su nagrade koje je, pre desetak dana, osvojio u Zaječaru. To su „Zoran Radmilović” i „Zoranov brk”.

Profesionalnu karijeru je počeo 1951. u Beogradskom dramskom s Radetom i Oliverom Marković, Pavlom Vuisićem... Dosad je odigrao oko 200 uloga.

Posle smrti supruge glumice Olgice Stanisavljević, sad je u braku s Duškom Vranjanac-Stojiljković.

Kako je bilo nedavno u Zaječaru?

Pamtiću taj festival po lepim događajima, ali i po jednoj nerazumljivoj odluci organizatora. Za mene je velika čast da igram u pozorištu koje nosi ime mog pokojnog prijatelja Zorana Radmilovića. Posebna mi je čast i što sam osvojio dve nagrade s njegovim imenom. Ali, nisam razumeo odluku vođa tog festivala da mi ne predaju i pripadajući iznos nagrade u novcu. Dogodilo se to samo zato što i poslednjeg dana festivala nisam bio u Zaječaru. A opravdao sam taj izostanak. Imao sam temperaturu, a i predstavu u Ateljeu 212.

Kako Vam je bilo sa Zoranom na sceni?

Dvadeset godina smo igrali u istim pozorištima. Bili smo često u istim predstavama. U to vreme, publika je, pre svih, zbog Zorana, ulazila u Atelje „kroz prozore”, „preko oluka”... Nikad nije bilo karte više.

Kako to objašnjavate?

Pa, pošteno govoreći, „Radovan Treći” je na premijeri prošao katastrofalno. Videlo se to po ocenama kritičara, a i po ponašanju publike. Bila je to lošija priča Duška Kovačevića. Ali, Zoran je, posle pete-šeste predstave, improvizacijama obogatio tekst koji je iz predstave u predstavu menjao, pa je to, praktično, uvek bila nova predstava koja je godinama bila najgledanija u Beogradu, kao i Zoranov „Kralj Ibi”. Sve ostale je igrao normalno: Šekspira, Čehova...

Da li ste i Vi improvizovali?

Ne. Zato što to ne umem. Uvek strogo poštujem tekst po kome igram. Zoran je po ovome što je činio pokazao dar velemajstora. Činio je to bez prethodnog dogovora sa partnerima. U tome je posebno uživao. Pravio je novi dijalog, a mi na sceni smo, uglavnom, to prihvatali i nismo mu u tome smetali.

Ipak, da li se neko ljutio?

Sećam se jednog slučaja. Na sceni su bili Zoran Radmilović i Danilo – Bata Stojković. Oni su se, po tekstu, svađali. Ali, u jednom trenutku Zoran se okrenuo publici i kazao: „Alo, režija, promenite ovog glumca. Ništa ne zna”... I Bata je zapretio Zoranu da će ga nokautirati u garderobi... Naravno, to se nije dogodilo. I Zoran je nastavio da koristi sva izborena prava u Ateljeu.

Šta je bilo za nevericu?

Jedanput nije došao na predstavu. Dva sata pre predstave sedeo je sa Duškom Kovačevićem u „Srpskoj kafani”. U toku razgovora Duško mu je rekao: „Sad idem kući, a ti moraš na posao. 'Radovan' te čeka”. A Zoran je na to kazao: „Moram na posao? E, videćemo”. I predstava nije igrana zbog „bolesti glumca”... A nije kažnjen. To je mogao samo Zoran.

Ko vas je uveo u glumu?

Gluma mi posle gimnazije nije padala na pamet. Mislio sam na jezike ili tako nešto. Ali dođe te 1947. neki mesni šef, na radnu akciju i kaže: „Vas desetorica na rudarstvo”. I krenem na tehniku, ali, po zaduženju, i u Akademsko pozorište. Tu je bila sjajna Soja Jovanović. Tada sam se zarazio glumom. Ipak, položio sam matematiku kod čuvenog profesora Kašanina, a Soja me spremala za prijemni na Akademiji na kojoj me dočekao Mata Milošević.

Koju sadašnju predstavu posebno volite...

Predstavu „Mediteraneo” koju sam radio u Tivtu, a igraćemo je u Ateljeu. To je zabavna ratna priča po kojoj grupa Italijana, vojnika, u toku Drugog svetskog rata, dolazi na grčko ostrvo sa zadatkom da ga osvoji, a oni se sprijatelje sa meštanima, pa tu i ostanu... Igram popa koji stalno govori: „Jedan rod jedan narod”...

... a koje uloge posebno pamtite?

Veliku popularnost stekao sam ulogom Rodoljuba – Rođe Petrovića u TV seriji „Pozorište u kući”, koja je igrana od 1972. do 1984, a s Milenom Dravić sam bio domaćin šou programa „Lift za peti sprat”. Od svih filmova rado se sećam „Ljubavi i mode” u kom sam otpevao šansonu „Devojko mala”. Radio sam i za decu, posuđivao glas junacima u crtanim filmovima.

Da li gledate reprize „Pozorišta u kući”?

Pokušao sam, ali brzo sam odustao. Bio sam tada mnogo tužan. Gotovo svi iz te serije nisu više živi. Na sceni smo ostali samo Ljiljana Lašić i ja. Ona je mnogo mlađa, a moji drugovi su umrli. Gotovo je. Nemam više prijatelja. Često mislim na to...

Čega se odričete zbog glume?

Jela. Nikad ne mogu da glumim sit. To mi je navika. U tom stanju sam najsvežiji. Tada mi, stičem utisak, sva krv ode u mozak. Kad sam gladan imam zdravije misli.

A čega se plašite?

Najviše strahujem od aviona. Kolima sam išao u Sankt Peterburg, Rim, Berlin... U avionu me najviše uplaši pilot koji povremeno, bez razloga, kaže na kojoj smo visini. A kad je život u pitanju znam da mi se kraj približava, ali trudim se da o tome ne mislim.

Koliko poštujete svoju energiju?

Mnogo. Evo mog rasporeda rada: Igram u Užicu „Glembajeve” i „Oca na službenom putu”, a zatim putujem u Tivat, pa u Brčko... Padam od umora, ali kad krene predstava sve prođe. Uloga mi vraća snagu. Učenje tekstova mi hrani mozak. Zanimljiv je to život.

-----------------------------------------------------------

Pevam kad malo popijem

Pevali ste kao Aznavur, a sad?

Pevam kad malo popijem. Volim sevdalinke, ljubavne pesme pune čežnje i strasti. Evo jedne: „Mujo kuje konja po mjesecu, Mujo kuje, a majka ga kune... Mila majko ne kuni me mlada. Znaš kad meni na um padne draga ja ne gledam sunca nit’ mjeseca” ... To je čista poezija, a proza su mi: Fjodor Dostojevski („Zločin i kazna”) i Tomas Man („Čarobni breg”).