Никад не могу да глумим сит

Властимир – Ђуза Стојиљковић је најстарији глумац на српској сцени с пуним радним временом иако је пензионер. Рођен је 30. јуна 1929, а има важне улоге у Атељеу: „Отац на службеном путу” и „Господа Глембајеви”, као и у ЈДП-у: „Елијахова столица”.

Да ове улоге још нису његова „лабудова песма”, доказ су награде које је, пре десетак дана, освојио у Зајечару. То су „Зоран Радмиловић” и „Зоранов брк”.

Професионалну каријеру је почео 1951. у Београдском драмском с Радетом и Оливером Марковић, Павлом Вуисићем... Досад је одиграо око 200 улога.

После смрти супруге глумице Олгице Станисављевић, сад је у браку с Душком Врањанац-Стојиљковић.

Како је било недавно у Зајечару?

Памтићу тај фестивал по лепим догађајима, али и по једној неразумљивој одлуци организатора. За мене је велика част да играм у позоришту које носи име мог покојног пријатеља Зорана Радмиловића. Посебна ми је част и што сам освојио две награде с његовим именом. Али, нисам разумео одлуку вођа тог фестивала да ми не предају и припадајући износ награде у новцу. Догодило се то само зато што и последњег дана фестивала нисам био у Зајечару. А оправдао сам тај изостанак. Имао сам температуру, а и представу у Атељеу 212.

Како Вам је било са Зораном на сцени?

Двадесет година смо играли у истим позориштима. Били смо често у истим представама. У то време, публика је, пре свих, због Зорана, улазила у Атеље „кроз прозоре”, „преко олука”... Никад није било карте више.

Како то објашњавате?

Па, поштено говорећи, „Радован Трећи” је на премијери прошао катастрофално. Видело се то по оценама критичара, а и по понашању публике. Била је то лошија прича Душка Ковачевића. Али, Зоран је, после пете-шесте представе, импровизацијама обогатио текст који је из представе у представу мењао, па је то, практично, увек била нова представа која је годинама била најгледанија у Београду, као и Зоранов „Краљ Иби”. Све остале је играо нормално: Шекспира, Чехова...

Да ли сте и Ви импровизовали?

Не. Зато што то не умем. Увек строго поштујем текст по коме играм. Зоран је по овоме што је чинио показао дар велемајстора. Чинио је то без претходног договора са партнерима. У томе је посебно уживао. Правио је нови дијaлог, а ми на сцени смо, углавном, то прихватали и нисмо му у томе сметали.

Ипак, да ли се неко љутио?

Сећам се једног случаја. На сцени су били Зоран Радмиловић и Данило – Бата Стојковић. Они су се, по тексту, свађали. Али, у једном тренутку Зоран се окренуо публици и казао: „Ало, режија, промените овог глумца. Ништа не зна”... И Бата је запретио Зорану да ће га нокаутирати у гардероби... Наравно, то се није догодило. И Зоран је наставио да користи сва изборена права у Атељеу.

Шта је било за неверицу?

Једанпут није дошао на представу. Два сата пре представе седео је са Душком Ковачевићем у „Српској кафани”. У току разговора Душко му је рекао: „Сад идем кући, а ти мораш на посао. 'Радован' те чека”. А Зоран је на то казао: „Морам на посао? Е, видећемо”. И представа није играна због „болести глумца”... А није кажњен. То је могао само Зоран.

Ко вас је увео у глуму?

Глума ми после гимназије није падала на памет. Мислио сам на језике или тако нешто. Али дође те 1947. неки месни шеф, на радну акцију и каже: „Вас десеторица на рударство”. И кренем на технику, али, по задужењу, и у Академско позориште. Ту је била сјајна Соја Јовановић. Тада сам се заразио глумом. Ипак, положио сам математику код чувеног професора Кашанина, а Соја ме спремала за пријемни на Академији на којој ме дочекао Мата Милошевић.

Коју садашњу представу посебно волите...

Представу „Медитеранео” коју сам радио у Тивту, а играћемо је у Атељеу. То је забавна ратна прича по којој група Италијана, војника, у току Другог светског рата, долази на грчко острво са задатком да га освоји, а они се спријатеље са мештанима, па ту и остану... Играм попа који стално говори: „Један род један народ”...

... а које улоге посебно памтите?

Велику популарност стекао сам улогом Родољуба – Рође Петровића у ТВ серији „Позориште у кући”, која је играна од 1972. до 1984, а с Миленом Дравић сам био домаћин шоу програма „Лифт за пети спрат”. Од свих филмова радо се сећам „Љубави и моде” у ком сам отпевао шансону „Девојко мала”. Радио сам и за децу, посуђивао глас јунацима у цртаним филмовима.

Да ли гледате репризе „Позоришта у кући”?

Покушао сам, али брзо сам одустао. Био сам тада много тужан. Готово сви из те серије нису више живи. На сцени смо остали само Љиљана Лашић и ја. Она је много млађа, а моји другови су умрли. Готово је. Немам више пријатеља. Често мислим на то...

Чега се одричете због глуме?

Јела. Никад не могу да глумим сит. То ми је навика. У том стању сам најсвежији. Тада ми, стичем утисак, сва крв оде у мозак. Кад сам гладан имам здравије мисли.

А чега се плашите?

Највише страхујем од авиона. Колима сам ишао у Санкт Петербург, Рим, Берлин... У авиону ме највише уплаши пилот који повремено, без разлога, каже на којој смо висини. А кад је живот у питању знам да ми се крај приближава, али трудим се да о томе не мислим.

Колико поштујете своју енергију?

Много. Ево мог распореда рада: Играм у Ужицу „Глембајеве” и „Оца на службеном путу”, а затим путујем у Тиват, па у Брчко... Падам од умора, али кад крене представа све прође. Улога ми враћа снагу. Учење текстова ми храни мозак. Занимљив је то живот.

-----------------------------------------------------------

Певам кад мало попијем

Певали сте као Азнавур, а сад?

Певам кад мало попијем. Волим севдaлинке, љубавне песме пуне чежње и страсти. Ево једне: „Мујо кује коња по мјесецу, Мујо кује, а мајка га куне... Мила мајко не куни ме млада. Знаш кад мени на ум падне драга ја не гледам сунца нит’ мјесеца” ... То је чиста поезија, а проза су ми: Фјодор Достојевски („Злочин и казна”) и Томас Ман („Чаробни брег”).