Наочаре не треба куповати на бувљаку

Конгрес Борда офталмолога Европе биће одржан у Београду 4. јуна. Овај састанак очних лекара одржава се сваке године у неком европском граду, а ово је њихов први долазак у Београду.

Члан овог борда је и др Иван Стефановић (51), професор на Медицинском факултету у Београду и начелник хирург на Клиници за очне болести Клиничког центра Србије.

На његов предлог, дан после састанка Борда офталмолога Европе, састаће се чланови Удружења српских офталмолога, којима ће чланови европског борда 5, 6. и 7. јуна одржати низ предавања. Биће ту око 700 офталмолога. Иначе, у току овог конгреса српска очна клиника, коју је основао академик Ђорђе Нешић, прославиће 95 година постојања.

Како дочекујете овај конгрес?

Као ново велико признање српској медицини. Недавно су се у Београду, на свом конгресу, окупили најбољи европски кардио и васкуларни хирурзи које је предводио проф. др Лазар Давидовић.

Шта је на оваквим догађањима најважније…

На сваком таквом скупу, у било чему, а посебно у медицини, најважнија су нова знања и нова познанства, а поента је и у томе што је много боље и јефтиније довести европске стручњаке у Београд него да свих наших 700 лекара иду на конгресе по Европи.

… а шта ће бити посебно?

Оно што ћемо радити четврти пут, а то је хирургија уживо. Тројица хирурга, у три болнице, оперисаће пацијенте у исто време. То ће бити телевизијски директно преношено, а операције ће гледати 700 офталмолога. То није „шоу”, јер млади хирург, у неком малом месту, има од тога велику корист. И мени прија кад једном годишње гледам по неку операцију. Та школа нема цену.

Како се најбоље чувају очи?

Док су очи здраве, најбоље их чувају редовни прегледи, јер све на време може да се излечи. Ја се бавим аблацијама ретине. То су најхитнија стања и, ако се оперише у првих 48 сати, успех операције је већи од 90 одсто.

Шта очима највише смета?

Ништа очима посебно не смета. Оне су такве да никако не можемо да их „покваримо”, сем да их игноришемо кад нам дају неки аларм. Нормално је и да од 45. године имамо наочаре за читање и да се диоптрија повећава сваке пете године.

Да ли ви то поштујете?

Да, али морам да признам да сам прве наочаре купио на бувљаку, што је забрањено „законом”. Али, имам оправдање. Био сам у годинама кад су ми потребне наочаре, нисам их имао, а ћерка се убола на трн, па тада нисам могао да јој помогнем и отишао сам на бувљак...

Кад узимате ласер и скалпел?

Ласером може да се уради много тога. На ретини може да се заустави слепило болесника. Сад се много прича о ласеру који скида кратковидост. То се зове рефракциона хирургија. Али, научен сам да здраво око не би требало дирати.

Како чувате очи породице?

Мојој супрузи Маји, математичару, оперисана је катаракта на оба ока и значајно јој се побољшао вид, а деца Игор (23), економиста на постдипломским студијама, Јелена (19), студент друге године медицине, и Александра (15), ученик, кад дођу у ординацију да ми нешто помогну, понекад траже преглед. Игор је недавно, кад смо кречили, тестирао свој вид и одличан је.

Шта вам је у офталмологији најважније...

Пре свега да никад не престанем да радим на себи и у науци којој сам се посветио. Кад се то тако каже делује тривијално, али није. Стално се све мења. Мењају се лекови, дијагностички апарати, па апарати за операције.

... а шта је најлепше?

Егзактност! Кад прегледам све делове ока, тачно знам колико мој пацијент може да види. Тога нема у другим гранама медицине.

Чему вас је научио отац, очни лекар Бранко Стефановић?

Свему овоме о чему сам причао, али посебно је инсистирао на поштењу: „Мораш бити поштен према пацијенту у сваком смислу, па чак и да кажеш: ’Извините, ја то не знам, али знам ко зна’.”

Шта је још посебно радио?

Био је окренут неуроофталмологији. То је један од најтежих делова ове науке. Он није био директно окренут оку као ја, већ видном живцу. Видни живац је „гајтан” који спаја око и мозак и пролази кроз цео мозак, па на његовом путу свашта може да га компромитује.

Ипак, од кога сте највише научили?

Од професора Реље Живојновића. Он је наш човек. Најпознатији је очни лекар на свету свих времена. Нема светске награде коју није добио. Оно што је Новак Ђоковић сад у тенису то је у офталмологији био он.

Да ли је Живојновић радио код нас?

Не, наравно. Ми га никад нисмо хтели. Нудио се човек. Радио је у Холандији и Белгији, па сам отишао код њега на шест месеци. Тада је код њега било још двадесетак младих офталмолога из целог света. Кад сад разговарам са професором Живојиновићем телефоном, ухватим себе да сам устао.

Шта сад ради професор Живојновић?

Сад се, као пензионер, бави цвећем. Направио је рај у свом врту и у кући у Херцег Новом. Семе цвећа му шаљу његови ученици из целог света.

Како ви чувате свој мир?

Тако што кад дођем кући искључим мобилни телефон. Хоћу да будем само са породицом.

Шта, по вашем мишљењу, покреће свет?

Никад ми новац није у првом плану. Ипак, глобално, све се врти око њега. Мени су много важни неки идеали, у ствари неки моји снови, амбиција.

Кад вам је непријатно?

Кад будала говори, а паметни му аплаудирају.