Škole nespremne za uvođenje kuhinja

Miris serviranog ručka oseća se još u školskom hodniku. Zveckaju viljuške. Okomili se osnovci na đuveč s mesom, fetom i sedam vrsta povrća. Slasno čiste tanjire, ne čekajući da se jelo ohladi. Iz trpezarije, kao pobednice takmičenja, izlaze dve devojčice. Nose na tanjirićima po parče voćne torte.

– Sve smo pojele. Bile smo najpristojnije za stolom. Nismo razgovarale u toku obeda, niti smo ostavile mrve za sobom. I dobile smo prvu nagradu – slatkiš sa šlagom – objasnile su odlazeći ka učionici.

U trpezariji gužva ne jenjava. Jedu deca sa apetitom za utešnu nagradu: čokoladni biskvit. Svima posle ručka sleduje po voćka.

– Najviše volimo ćufte u paradajz sosu, makarone sa sirom, špagete bolonjeze, batake, pire i kupus salatu... – nabrajali su prvaci u horu, dok se nije izdvojio „solista”: „Ja obožavam pomfrit i ćevape. Je l’ mogu da naručim, pošto to još nismo dobijali za ručak?”

Obožavaju deca i musaku, ribu, pasulj, punjenje paprike, spanać... u školskoj kuhinji. Manje im se dopadaju boranija i brokoli, ali i to sljušte kad su gladni. Za bogat jelovnik kuvanih đakonija u trpezariji osmoletke brinu se kuvarice koje svakodnevno gotove obroke i užinu za đake, i nikada ne serviraju hranu koja se prethodnog dana nije pojela, nego je na kraju dana bacaju. Tako je u Osnovnoj školi „Drinka Pavlović” u Beogradu, a po novom Zakonu o osnovnom obrazovanju tako bi trebalo da bude u svim osmoletkama.

Kako će se to sprovesti u delo kad većina škola nema kuhinje ni trpezarije?

– Ovih dana prikupljamo podatke o tome, jer želimo da omogućimo svim đacima makar jedan kuvan obrok dok borave u školi. Preciznu evidenciju o kuhinjskom prostoru u obrazovnim ustanovama imaćemo uskoro – ohrabruje Želimir Popov, pomoćnik ministra prosvete.

U Srbiji od 3.298 školskih objekata samo u 455 postoje kuhinje i gotovo sve su distributivnog karaktera, prema podacima Sektora za javno zdravlje i sanitarnu inspekciju Ministarstva zdravlja. U prvih devet meseci ove godine sanitarni inspektori 540 puta proveravali su uslove rada u školskim kuhinjama i to je bio deo redovne kontrole. Vanredno su uglavnom imali posla u seoskim školama.

– Zaposleni u kuhinjama podležu obaveznom zdravstvenom (sanitarnom) pregledu na kliconoštvo. U obavezi su da rade u propisanoj radnoj odeći i obući. Škole moraju redovno da sprovode preventivnu dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju – podsećaju sanitarni inspektori koji su mahom imali primedbe na građevinsko-tehničke nedostatke u školama. Pa i tamo gde kuhinje postoje zidovi, podovi, vrata, prozori, oprema bili su razlog izricanja kazni.

Novi propis predviđa da škole, u saradnji s jedinicom lokalne samouprave, obezbede jedan ručak učenicima. Ali, osim nedostatka kuhinja i trpezarija, postavlja se pitanje ko će zdraviji obrok za školsku decu birati, pripremati, dostavljati, servirati, plaćati?

– U nekim školama kuhinje rade, odnosno u njima se pripremaju obroci. Negde nema kuhinja ni trpezarija. Pojedinim školama se doprema pripremljena jela. A naša je ideja da dobro iskoristimo kapacitete kuhinja u predškolskim ustanovama, đačkim i studentskim domovima. One bi mogle da pripremaju obroke i za osnovce u školama. Tako bi priprema hrane, distribucija po školama i ishrana učenika ostali u obrazovnom sistemu – kaže Želimir Popov.

Kada je o plaćanju obroka reč on kaže da prosvetne vlasti novim propisom nemaju nameru da opterete opštinske budžete.

– Danas uglavnom roditelji deci daju novac za užinu. Lokalne samouprave mogu da se dogovore sa školama da ukoliko imaju sredstava dotiraju za đačku ishranu, a da deo obroka plaćaju mame i tate učenika – razjasnio je Popov.