Zahlađenje između SAD i Rusije

Da li je kraj 2011. godine ujedno i kraj dosadašnjih američko-ruskih sporazuma o kontroli konvencionalnog i nuklearnog naoružanja?

Sudeći po vestima iz Vašingtona i Moskve moglo bi se o tome tako i govoriti. Naime, SAD su saopštile da će obustaviti davanje podataka Rusiji o broju i rasporedu svojih konvencionalnih snaga u Evropi, sve dok Rusija ne nastavi da se pridržava sporazuma o ograničenju konvencionalnih snaga u Evropi, a u skladu sa sporazumom CFE, koji je potpisan između NATO-a i Varšavskog ugovora 19. novembra 1990. godine u Parizu.

Tada su 22 države Evrope potpisale sporazum koji je na blokovskom nivou ograničio broj vojnika, borbenih aviona i helikoptera, tenkova i artiljerije na evropskom kontinentu, od Atlantika do Urala.

Bio je to zapravo i kraj hladnog rata. Sporazumom su utvrđeni mehanizmi kontrole armija NATO-a i Varšavskog ugovora, ograničen je broj tenkova u oklopnim brigadama, broj topova u artiljerijskim brigadama, precizirane su uzajamne mere obaveštavanja kada se jedna jedinica premešta na novu lokaciju, uvedene su redovne uzajamne inspekcije vojnih objekata i jedinica. Na osnovu tog sporazuma uništeno je kao višak oko 60.000 komada tenkova i artiljerijskog naoružanja.

Iako je sve to doprinelo povećanoj stabilnosti na evropskom tlu, sporazum je u začetku imao i svoje velike mane –nije obuhvatio mornaričke snage NATO-a i Varšavskog pakta. Amerikanci nisu dozvolili da se ograniči moć njihove Šeste flote, pa su sve ratne mornarice u Evropi ostale izvan tog sporazuma. To je i dalo mogućnost da svako može višak svojih kopnenih snaga, pa i tenkova, da prebaci u mornaričku pešadiju i tako izbegne ograničenja.

Godinu dana nakon sporazuma raspao se Varšavski pakt, raspao se i Sovjetski Savez. Godine su prolazile i na sastanku u Istanbulu u novembru 1999. države potpisnice sporazuma odlučile su se na reviziju dokumenta, kako bi on bolje odražavao novu stvarnost u Evropi. Nova verzija sporazuma ograničavala je vojne efektive državama, dok je to ranije važilo za dva pakta. No, tu novu verziju sporazuma ratifikovale su samo četiri zemlje: Rusija, Ukrajina, Belorusija i Kazahstan. Da bi ugovor bio pravovaljan mora da ga ratifikuje svih 30 država potpisnica iz Istanbula.

Članice NATO-a ne žele da ratifikuju ovaj sporazum jer tvrde da Rusija nije ispunila svoju obavezu povlačenja ruske vojske iz Gruzije i Moldavije, što je obećala 1999.

Rusija u Moldaviji ima sada samo oko 1.000 vojnika koji čuvaju ogromna vojna skladišta nekadašnje 14. sovjetske armije, dok je ruska vojska izašla iz Gruzije još 2008, naravno ako Južnu Osetiju i Abhaziju ne računamo kao teritoriju Gruzije.

No, Rusija je 12. decembra 2007. uvela moratorijum na sporazum o konvencionalnom naoružanju u Evropi, i na prvobitni ugovor iz Pariza i na reviziju ugovora iz Istanbula. Moskva to objašnjava time što se NATO nije rasformirao iako je Varšavski pakt prestao da postoji, da NATO dovlači i razmešta vojne efektive u države nekadašnjeg Varšavskog pakta i SSSR-a, da se time drastično menja odnos vojnih snaga u Evropi na štetu Rusije, da se nove američke vojne baze instaliraju blizu ruskih granica, a na teritorijama novih članica NATO-a, da Rusija ne može da se drži vojnih restrikcija ako se NATO ne drži istih ograničenja, da na južnim granicama Rusije na svaki ruski tenk dolazi po 11,6 tenkova NATO-a, a na svaku rusku artiljerijsku jedinicu dolazi više od 8,3 artiljerijskih jedinica NATO-a.

Postojeći sporazum CFE ograničavao je pokrete i veličinu vojnih efektiva u dve za Rusiju posebno značajne regije: oblast oko Sankt Peterburga i na južnom Kavkazu. Vojna oblast oko Sankt Peterburga za Rusiju je strateški vojni pravac, upravo zbog baltičkih država članica NATO-a koje nisu ratifikovale novu verziju sporazuma, što im dozvoljava stacioniranje snaga NATO-a na njihovim teritorijama.

Kako generali u Moskvi gledaju na avione NATO-a, na desetak minuta leta od Kremlja, u vreme svetske bitke za naftu, vodu i hranu, ne treba ni pretpostavljati. Južni Kavkaz takođe je za Rusiju strateški važno područje, nafta, ali i „meki trbuh” Rusije.

Zato se i može očekivati da će Moskva, posle neuspelih višegodišnjih nastojanja da uveri zemlje članice NATO-a da pristupe ratifikaciji sporazuma iz Istanbula, a Kremlj je najavio da bi u tom slučaju svoj moratorijum na taj dokument odmah povukao, dakle da će u oblastima južnog Kavkaza i Sankt Peterburga sada doći do jačanja ruskih vojnih efektiva.

Sa svoje strane, Amerikanci zadržavaju u Evropi delove od nekadašnje četiri borbene brigade: delove Drugog „strajker” oklopnog puka u Grafenveru u Nemačkoj, deo 173. vazdušno-desantne brigade u Vićenci u Italiji, deo Druge brigade Prve tenkovske divizije u Baumbolderu, u Nemačkoj, i manji deo brigade iz sastava Prve pešadijske divizije u Švajnfurtu, u Nemačkoj.

Najveći deo svih tih snaga, ukupno efektivi od dve brigade, trebalo je još ranije da se vrati u SAD. Pitanje povratka američkih trupa iz Evrope sada je u uskoj vezi i sa izgradnjom američkog antiraketnog štita u Poljskoj i Rumuniji, jer sve te instalacije i raketne položaje moraće da štite i opslužuju, pre svega, američki vojnici.

Američki antiraketni štit u Evropi pojavljuje se, pored širenja NATO-a na Istok, kao uzrok najnovijeg zahlađenja između Moskve i Vašingtona, pa je iz Moskve predsednik Rusije Dmitrij Medvedev poručio da će Rusija izaći iz sporazuma o nuklearnom razoružanju START-3 i da će postaviti na svojim zapadnim i južnim granicama rakete „iskander ” ako se nastavi izgradnja antiraketnog štita bez sporazuma sa Rusijom.

Odnosi Moskve i Vašingtona i bez Irana nisu, dakle, najbolji. Odustajanje od potpisanih vojnih dokumenata, pitanje je budućnosti bilo kakvih vojnih sporazuma između Amerike i Rusije, a to je predznak duže zime na evropskom kontinentu.