Galija bi potonula u Nišu

Niš ima džez festival, tradicionalne filmske susrete i jedan bioskop koji povremeno radi, uglavnom kada filmove naprave Srđan Dragojević i Dragan Bjelogrlić. U Nišu je stacionirana komanda Kopnene vojske VS i osniva se rusko-srpski centar za vanredne situacije, a kad smo već kod vojničkih priča, tamo je uniformu JNA nosio i Goran Bregović, pa je gradu posvetio jednu od najlepših balada „Bijelog dugmeta” („Grad Niš”).

Niš ima i aerodrom na koji avioni sleću tek kad Beograd okuje magla ili zatrpa sneg. Niš ima i titulu nezvanične prestonice „južne pruge”, a od pre neki dan, i, zvanično – pozitivan popisni saldo. Tih sedam hiljada Nišlija viška, u odnosu na prebrojavanje od pre devet godina i nije neki naročiti broj, ali je ipak dobra vest u odnosu na sumorni republički demografski deficit.

Popisivači su izbrojali da treći po veličini grad u Srbiji, grad Niš, broji tačno 257.867 stanovnika, dok je 2002. godine imao 250.518 ljudi. Niški demografski obraz spasla je jedna od pet gradskih opština, Pantelej, koja je brojnija za desetak hiljada stanovnika (pre devet godina, imala je 42.137, a ove 52.290). Reklo bi se, cvetaju ruže i niču institucije u Nišu,ali samo na prvi pogled, jer većina sagovornika sa kojima smo razgovarali, što zvanično, što nezvanično, objašnjava da je rast Niša nastao naseljavanjem doseljenika sa Kosmeta.Upravo u opštini Pantelej.

Može li, ipak, da se dogodi čudo, pa da Niš konačno postane neka vrsta demografskog balansa Beogradu i Novom Sadu, dovoljno privlačan magnet koji će zadržati ljude na jugu?

Profesor dr Vančo Litovski koji je 25 godina redovni profesor na Elektronskom fakultetu u Nišu, poznat kao jedan od prvih koji je konektovao Srbiju sa svetom, uvodeći Internet, misli upravo suprotno:da Srbija čini sve da Niš ne postane taj „geografski balans” republike.

– Niš je već duže vreme pod sankcijama. Ali ne međunarodnim, nego srpskim – kaže profesor Litovski i pominje primer niškog aerodroma kome nedostaje nekoliko stotina hiljada evra da kupi navigacioni sistem i postane aerodrom po najvišim međunarodnim standardima.

– Srbija, jednostavno, ne da pare Nišu. Grad Niš izdržava aerodrom iz svog budžeta, a Srbija podiže novi aerodrom u Kraljevu. Znači, ovaj u Nišu je nezavršen, a onaj u Kraljevu je započet. Pogledajte i strane investicije koje su došle u Niš. To je isključivo industrija koja angažuje najprostiju fizičku radnu snagu, poput „Jure” ili „Benetona”. Recimo, sadašnji proizvodni program „Jure”, pre tridesetak godina je imala „Elektronska industrija Niš”, u mestašcu Dušnik – napominje profesor.

I tvrdi da i niška strana ima svoje slabosti i da snosi odgovornost zašto Niš dovoljno ne raste.

– Grad je kadrovski isisan, isceđen. Mladi odlaze u inostranstvo ili u Beograd, a industrija je devastirana. Da ne pominjem sudbinu slavnog EI „Niš”. I lokalne snage na republičkom nivou koje bi se borile za Niš su oslabljene – kaže profesor Litovski, podsećajući da u Niš nije došla nijedna zapadna kompanija sa sofisticiranom tehnologijom, koja zapošljava inženjere, arhitekte i ekonomiste.

– U Nišu se ne stvaraju nove vrednosti, samo se fizički radi – kaže on i pominje jedan razgovor koji je nedavno vodio sa prijateljem građevincem. Nedavno ga je pitao – za koga se prave nove zgrade, a građevinac mu je odgovorio: „Za Vranjance i ostale – iz Crne Trave i Vlasotinca.”

Profesor kaže da su neki od vodećih niških kadrova upravo ljudi iz Vranja, Crne Trave i Vlasotinca i da čine jak i uticajan lobi u prestonici „južne pruge”.

Neki su se zbog toga, ali ne samo zato, uputili ka severu. Jedan od njih je Nenad Milosavljević, poznatiji kao Neša Galija, frontmen legendarnog niškog rokenrol benda „Galija”. Debitantski album „Prva plovidba”, na kojoj se nalazi i jedna od srpskih rokenrol klasika balada „Gospa”, Milosavljević je objavio 1979. godine, kao Nišlija. Pet godina kasnije, Galija je otplovila u Beograd.

– Na moju žalost i na žalost Niša, karijeru sam stvorio u Beogradu. Ni nedavno obeležavanje 35 godina rada „Galije” nisam proslavio u Nišu niti je to bilo moguće. Mislim da veliki niški intelektualci ne mogu da se realizuju u svom sopstvenom gradu. Zato, kada naiđem na talentovanog niškog umetnika, savetujem ga da napusti grad – sa žaljenjem kaže Neša Galija.

Pisac Zoran Ćirić, dobitnik Ninove nagrade za roman godine, za razliku od Neše, ostao je u svom gradu, uspevši da stvori jedan autentični književni toponim – „Nišvil”, i jednog književnog junaka „Magičnog Ćiru”. Ali izgleda da je Ćirić raskrstio sa oboje. I sa „Magičnim”, i sa „Nišvilom”. Kratko je rekao da ne želi da priča za novine, jer se u Nišu ipak mora od nečega živeti i plaćati komunalije.

O svom rodnom gradu nije želeo da govori ni bivši premijer Srbije, Zoran Živković. On više ne živi u Nišu. A na prethodnom popisu stanovništva – nije ni popisan.

Aleksandar Apostolovski