Broj, vrsta, sadržaj

Kako se od formalne približiti stvarnoj, suštinskoj demokratiji?

 U emisiji „Put demokratije”, iz ciklusa RTS-a „Vidik”, profesor dr Mijat Damjanović naveo je nekoliko ključnih etapa. Potrebno je, prvo da građani budu dobro obavešteni da bi potom razumeli događaje, pojave i okolnosti. Sledeći uslov je da budu iskreno lično zainteresovani za opšte prilike u kojima se nalaze društvo, država, zemlja i svet u kome žive. Treća faza je želja da se u promeni, odnosno poboljšanju date situacije direktno, aktivno učestvuje. Poslednji, ništa manje važan deo napredovanja ka cilju jeste saznanje, ili bar osećanje, svakog čoveka da svojim delovanjem zaista može, makar i malo, da utiče na postojeće stanje stvari.

Sudeći po TV ponudi, količinski gledano, građani Srbije ne bi trebalo da imaju problema u savladavanju onog prvog pomenutog stepenika. Informacijama su zasuti od zore do ponoći. Jutarnji informativni programi, redovni pregledi vesti, „Dnevnici” ravnomerno raspoređeni tokom obdanice i zgusnuti svečeri mogu se naći na svim glavnim domaćim kanalima. A još kad se pri tom, kao potpuno izvorna građa, zgode celodnevni direktni prenosi zasedanja Narodne skupštine – eto sume informacija kojima, u smislu obaveštenosti, raspolaže naš građanin. Da saznato bolje razume, žure da mu pomognu „Oko”, „Problem”, „Utisak nedelje”, „Stav Srbije”, „Ćirilica”...

Demokratija zapinje, moglo bi se pretpostaviti, kod prelaska na sledeće nivoe. Ali baš ni ovaj prvi nije bez mane.

Medijska scena još nije valjano sređena. Mešovito vlasništvo proizvodi zamršen splet privatnih i javnih interesa. Novinarska samostalnost ugrožena je pritiscima iz sfere vlasti, i centralnih i lokalnih. Poslovanje medija posredno uslovljavaju poslovne odluke oglašivača... Zato obilje informacija nije po sebi garant blagovremene, tačne i potpune obaveštenosti.

Posebno uz činjenicu da u plasiranju i tumačenju informacija počinju da preovlađuju političari kao partijski glasnogovornici. U većini TV studija, i kod većine novinara-voditelja, ta uloga se daje istim licima iz stranačkih štabova, ministarskih kabineta, državnih institucija. Ponavljanje nije retkost ni pri izboru tzv. političkih komentatora , u koje se sve više svrstavaju dva-tri bivša ambasadora, što sve zajedno stvara utisak o „dežurnim tumačima” za svaku situaciju. Vrhunski eksperti za pojedine oblasti politike, privrede, ekonomije, kulture i nezavisni intelektualci ređa su vrsta u ovim emisijama. Možda i sopstvenom voljom klone se takvi od medijske izloženosti koja sve više poprima odlike marketinške promocije i predizborne kampanje.

Uz zasićenje koje stvara multiplikovanje istih ličnosti, te istih mišljenja i stavova, lošu posledicu po prijemčivost u gledalištu može izazvati i poklapanje i preklapanje sličnih emisija i tematskih okvira. Ako je iluzorno očekivati da se u tom smislu usklađuju TV konkurenti, čudno je što RTS isprobava apsorpcionu moć gledalaca u pogledu ozbiljnih, debatnih sadržaja na svoja dva kanala. Pa u četvrtak prikazuje uporedo „Da. Možda. Ne” (o Kosmetu) i rečeni „Vidik” (o demokratiji).