Ir­sko se­lo pr­ko­si „ste­za­nju ka­i­ša”

„Ni­šta na­ro­či­to dra­ma­tič­no nas ne oče­ku­je ove sed­mi­ce ni­ti ovog me­se­ca, ali će­mo u de­cem­bru pla­ti­ti vi­še ne­go u no­vem­bru, a na po­čet­ku sle­de­će go­di­ne če­ka nas pla­ća­nje još oko tri mi­li­jar­de evra.” Ovaj nat­pis ni­je pre­u­zet sa blo­ga ne­kog eko­nom­skog ana­li­ti­ča­ra ko­ji pre­i­spi­tu­je me­tod iz­vla­če­nja Ir­ske iz fi­nan­sij­ske kri­ze, ko­ja ju je obo­ri­la na ko­le­na.

Autor na­ve­de­nih re­da­ka je sport­ski no­vi­nar Da­ir­mid O’Flin, ži­telj se­la Be­li­ja, ni po če­mu po­zna­tog ši­roj jav­no­sti sve do tre­nu­ta­ka ka­da je u nje­mu, pre de­vet me­se­ci, or­ga­ni­zo­van mir­ni pro­test zbog dra­stič­nih me­ra šted­nje ko­ji­ma je pod­vrg­nu­ta Ir­ska. Spe­ci­fič­nost tog pro­te­sta je to što on do da­nas ni­je utih­nuo i re­dov­no se odr­ža­va sva­ke ne­de­lje po­sle mi­se.

U Be­li­ji se, na­i­me, ovog vi­ken­da or­ga­ni­zu­je 38. ne­delj­ni marš na ru­ti par­king po­red cr­kve – znak za ogra­ni­če­nje br­zi­ne na kra­ju se­la. Pra­vi­la su ja­sna – bez tran­spa­re­na­ta i za­pa­lji­vih slo­ga­na. Ne­ma ni pri­god­nih po­li­tič­kih go­vo­ra.

„Po­ne­si­te sa­mo svoj gnev!”, po­ru­ču­ju or­ga­ni­za­to­ri.

Je­di­no vi­dlji­vo obe­lež­je je pla­kat sa nat­pi­som „Be­li­ja ka­že ne vla­sni­ci­ma ob­ve­zni­ca za spas eko­no­mi­je!”, ko­ji je po­stao ne­iz­o­sta­van deo sce­no­gra­fi­je sva­ke ne­delj­ne po­vor­ke. U at­mos­fe­ri u ko­joj jav­no mnje­nje bur­no re­a­gu­je je­di­no na pr­ve tak­to­ve na­ja­vlje­nog „ste­za­nja ka­i­ša”, a po­tom utih­ne u apa­ti­ji, zna­čaj ini­ci­ja­ti­ve se­o­ce­ta sa je­dva ne­ko­li­ko sto­ti­na sta­nov­ni­ka je još ve­ći.

A sve je po­če­lo obič­nom gra­đan­skom ini­ci­ja­ti­vom ka­da je O’Flin sa gru­pom isto­mi­šlje­ni­ka po­slao naj­pre do­pis dr­žav­noj Agen­ci­ji za po­re­ze u ko­jem su iz­ra­zi­li ne­za­do­volj­stvo me­ra­ma šted­nje, či­ji naj­ve­ći deo sno­se po­re­ski ob­ve­zni­ci.

Po­sle štu­rog od­go­vo­ra ko­ji ne go­vo­ri ni­šta, od­lu­či­li su da ura­de ne­što kon­kret­no u svo­joj re­ži­ji. U pro­test­noj šet­nji naj­pre je uče­stvo­va­lo de­se­tak lju­di, ali već pr­vog me­se­ca nji­hov broj je na­ra­stao na 70. Ova­kav po­tez je ipak ne­ti­pi­čan za se­lo po­put ovo­ga u ko­me još vla­da­ju kon­zer­va­tiv­ne nor­me i ko­je ni­je na­vi­klo da po bi­lo če­mu štr­či iz ma­se.

Pre­pri­ča­va se aneg­do­ta po ko­joj se u Be­li­ji po­klo­pio da­tum odr­ža­va­nja pro­te­sta sa sa­hra­nom jed­nog od vi­đe­ni­jih se­lja­na. „Or­ga­ni­za­ci­o­ni od­bor” je po­nu­dio ot­ka­zi­va­nje mar­ša, ali po­ro­di­ca pre­mi­nu­log je to od­bi­la i in­si­sti­ra­la da se se­ri­ja pro­te­sta pro­tiv me­ra šted­nje na­sta­vi. Bu­du­ći da je ope­lo slu­že­no u cr­kvi iz či­jeg dvo­ri­šta i kre­će pro­test­na šet­nja u jed­nom tre­nut­ku su se sa istog me­sta odvo­ji­le dve ko­lo­ne – po­smrt­na po­vo­r­ka pre­ma se­ve­ru, a pre­ma ju­gu pro­test­na šet­nja.

Na­de ini­ci­ja­to­ra da će se pro­test pro­ši­ri­ti po či­ta­voj ze­mlji po­ka­za­le su se kao pre­am­bi­ci­o­zne. Bi­lo je ne­ko­li­ko po­ku­ša­ja da po­kret za­ži­vi na raz­li­či­tim lo­ka­ci­ja­ma, ali je ide­ja br­zo od­ba­če­na, a prak­sa ži­te­lja Be­li­je spo­mi­nje se tek kao sim­pa­tič­na eks­cen­trič­nost.

I sa­me še­ta­če po­kre­ću raz­li­či­ti mo­ti­vi. Ta­ko pen­zi­o­ni­sa­na ho­te­li­jer­ka Ro­zma­ri Šin ka­že da ju je na ak­ci­ju na­gnao čla­nak iz ma­ga­zi­na „Ve­ni­ti fer” u ko­me se na­vo­di da je gra­đan­sko ne­za­do­volj­stvo me­ra­ma šted­nje u Ir­skoj do­ži­ve­lo vr­hu­nac ba­ca­njem ne­ko­li­ko ja­ja na eko­nom­ske struč­nja­ke. I to je to.

Ro­zma­ri že­li da se ta­kav do­ži­vljaj pro­me­ni i da se u svet po­ša­lje sli­ka Ira­ca kao po­no­snih lju­di ko­ji ne pri­hva­ta­ju zdra­vo za go­to­vo do­dat­ne na­me­te.