Nije smak sveta

Neki zlobnici kažu da je gospođa Angela Merkel u vreme čuvenog ručka tokom posete Beogradu postavila predsedniku Borisu Tadiću tri uslova da Berlin podrži kandidaturu Srbije za članstvo u EU: prvo, Nemačka želi da joj se vrati železara „Sartid” u koju je prethodno uložila oko 50 miliona evra, a železara prodata Amerikancima. „Dogovoreno”, kažu da je rekao Tadić.Kao drugo, Nemačka zahteva obeštećenje za sve Nemce proterane iz Jugoslavije 1945. godine i posle. „Važi”, navodno složio se naš predsednik. No, Nemačka traži da joj hitno isporučimo i dva miliona bicikala, energetska je kriza u EU. „Nemoguće”, oštro je odgovorio Tadić. „Ali zašto”, upitala je gospođa Merkel. „Zato što Srbi sa severa Kosova ne proizvode bicikle”...

Posle tog ručka zvaničnici nemačke i srpske delegacije razgledali su slike u salonima Palate „Srbija”. Jedan Nemac je tražio objašnjenje šta je to za nas u Srbiji ekspresionizam, a šta impresionizam. Objasnili su mu da je ekspresionizam kada slikate ono što osećate, impresionizam je kada slikate ono što vidite. Ali šta je kod vas u Srbiji srpski realizam, interesovalo je Nemca. Pa, to je u slikarstvu kada slikate ono što čujete. Pojam realnosti sada je naš trend...

Srpski realizam jeste da ćemo u EU svi da jedemo jagode sa šlagom. Ali šta ako neki ne vole jagode sa šlagom? Srpski realisti kažu da kada su oni došli na vlast, privreda i država nalazile su se na ivici provalije. Ponosni smo što smo od tada napravili smeli korak napred. Neki Srbi u Beogradu, kada spominju Srbe sa severa Kosova spominju ovih dana i Srbe iz Hrvatske, pa Srbe iz BiH. Srbi realisti na sve to kažu: kakvo divno pamćenje. Srbi realisti za sve okrivljuju svoje prethodnike. Ali šta i kako dalje? Prethodnik je ostavio dva pisma sa instrukcijama da se otvori prvo kada na severu Kosova nastupe veliki problemi. Realista otvara prvo pismo i u njemu piše: „Okrivi me”. To i čini i dobija na vremenu. Ali problemi na severu Kosova se ne rešavaju i kritike u zemlji i inostranstvu rastu poput lavine. Zato otvara drugo pismo. U njemu piše: „Pripremi dva pisma”.

I drug Tito je razmenjivao pisma sa drugom Staljinom, istovremeno su se sve političke manifestacije u Jugoslaviji odvijale ispod slika drugova Marksa, Engelsa, Staljina i Tita. I narod je klicao drugu Kobi. Onda, odjednom preko noći drug Koba nije više bio naš vrli prijatelj, stigla je rezolucija Informbiroa, ali naš narod, deo naroda o tome nije bio obavešten na vreme. I „neobavešteni” su zaglavili na Golom otoku. Šta sada da radimo sa Srbima na severu Kosova, i oni su izgleda „neobavešteni”. Na vreme im nije rečeno da su balvani obavili svoj zadatak.

Priznajem, nije da mi ne godi što je moja sintagma „nije smak sveta”, ako 9. decembra ne dobijemo kandidaturu za ulazak u EU, opšte prihvaćena od strane vlasti, tek sve ovo što se trenutno događa oko te naše kandidature moglo bi se svesti na novu formulu: mnogo rada, malo sklada, loša atmosfera. Jer, gospođa Angela Merkel rekla je svoje, čak i da gospodin Borko Stefanović u petak po podne, u noći između petka i subote, pa u noći između subote i nedelje, pa u ponedeljak u praskozorje uspe da šarmira gospođu Tahiri, ne znam kako privoleti gospođu Merkel da promeni mišljenje.

Može Borko da se upinje kod gospođe Tahiri koliko god hoće i može, nama ostaje samo da na Veliki ponedeljak kolektivno zapevamo: „Braćo, strahujmo da ćemo biti kažnjeni, poput smokve koja ne rađa, prinesimo plodove našeg pokajanja gospođi Merkel, koja nam nudi svoje veliko milosrđe”. Jer gospođa Merkel reče u izjavi povodom odlučnog nemačkog „ne” našoj kandidaturi, „kako nemački vojnici na Kosovu obavljaju veličanstven posao”. Trijumf farizejstva na najvišem nivou, kako su to nemački vojnici „veličanstveno” obavljali posao 17. marta 2004. godine, kada su albanski ekstremisti izazvali pogrom Srba na Kosovu? Nemački vojnici zatvorili su se u svoje baze, pobegli su od odgovornosti i doživeli su i da ih i sopstveni mediji zbog toga oštro kritikuju. Da li nam zbog toga Nemci sada kažu: „Zbogom i bez žaljenja”?

Jesmo li propustili voz za Evropu, da li su naša očekivanja izneverena, hoćemo li sada biti uvređeni? Ima li budućnosti u Budućnosti? Može li iz greške na tom putu ojačati nacija? Srbija je dovoljno dugo bila u teškoj situaciji, ali je uvek preživela. Jer, neuništiva je.