EU najbliža, ali treba tražiti i druge kupce

Zemlje Evropske unije su najznačajniji ekonomski partneri Srbije. Sa tim zemljama naša preduzeća ostvarujupolovinu ukupne robne razmene. Iz EU je u prošlih deset godina u Srbiju stiglo najviše investicija, ali i bespovratne pomoći, oko 3,6 milijardievra, od koje je najviše uloženo u energetiku. Srpski izvoz u EU dostigao je oko 57 odsto njegove ukupne vrednosti. Od donacija i zajmova iz EU svakom stanovniku Srbije stiglo je po 770 evra.

Mnogo manje izvozimo u Rusiju – 6,2 odsto, slede Kina i Amerika i zemlje trećeg sveta. Ali to sigurno ne znači da ne bi mogli mnogo više.

–Srbija ne raspolaže velikim prirodnim bogatstvima, zato je naša najveća konkurentska prednost što smo u Evropi – kaže Goran Nikolić, saradnik Centraza novu politiku.

– Čak 90 odsto našeg izvoza ide u sadašnje i buduće članice EU. Od ostatka 6,2 odsto se plasira u Rusiju, amanje od dva odsto u Aziju, 0,6 odsto u Afriku i 0,8 odsto na američki kontinent – dodaje Nikolić.

Miroslav Zdravković, urednik sajta Makroekonomija.org, ipak, smatra da se Srbija u protekloj deceniji ponašala kao slepo zaljubljena, a neželjena mlada.

– Gledala je samo u Evropsku uniju, umesto da pogleda malo i okolo, pre svega da bi pronašla još više kupaca za svoju robu – ukazuje Zdravković. –A Bugarska, iako je članica EU, nije zaboravila na druga tržišta, naprotiv. U 2010. godini Bugarska je dva puta više izvozila od Srbije. Njen ukupan izvoz prošle godine u zemlje van EU, bez Belorusije, Rusije i Ukrajine, vredeo je 3,4 milijarde evra, što je 22 odsto njenog ukupnog izvoza. A Srbija je 2010. u te zemlje izvezla samo za 335 miliona evra. Bugarska je Singapuru prodala robu za 186 miliona evra, a Srbija samo za 1,5 miliona evra. Južnoj Koreji je Bugarska izvezla robu za 94 miliona evra, a Srbija za 0,7 miliona evra. Ovakvih primera ima još mnogo, a reč je o gotovo istoj robi.

Nikolić, međutim, napominje da i u vreme Broza naš izvoz u zemlje trećeg sveta nije premašivao 15 odsto.

– Ako tada, kao lideri nesvrstanih, nismo mogli tamo da prodamo više, a često smo i gradili kao podizvođači velikih zapadnih kompanija, smatram da su i sada mogućnosti ograničene – kaže Nikolić. – Ali, to ne znači da ne možemo više da izvozimo u neke vanevropske zemlje, kao što su Egipat i Izrael – dodaje on.

Sa ocenom da su mogućnosti povećanja našeg izvoza van Evrope skromne slaže se i Zdravković.

– Ali kriza se prenosi kroz trgovinu, pa je apsurdno da evropska kriza više pogađa Srbiju, čiji izvoz van Evrope jedva premašuje pet odsto, od Bugarske i drugih članica EU – napominje on.

– Ekonomska saradnja sa Kinom može da donese mnogo više. Kapitalni projekti od ideje do realizacije zahtevaju dug period, od tri do pet godina. O izgradnji mosta prijateljstva Srbija–Kina preko Dunava u Beogradu počelo je da se razgovara 2009. godine, kada je predsednik Boris Tadić posetio Kinu. Zato sada, kad se završava most na Adi, a počinje izgradnja mosta prijateljstva, treba početi razgovore sa kineskom stranom i o izgradnji drugih kapitalnih infrastrukturnih objekata – dodaje Zdravković.

Svi se slažu da ne koristimo dovoljno naše sporazume o slobodnoj trgovini sa Rusijom, Belorusijom i Turskom, iako naš izvoz u te zemlje od 2009. beleži godišnji rast od 30 – 40 odsto.

–Ubeđen sam da bi organizovani odlazak naših privrednika u Tursku, sa kojom imamo sporazum o slobodnoj trgovini, bar delimično pokrio štetu od embarga Prištine. Jer do jula ove godine vrednost našeg izvoza u Tursku povećan je za 140 odsto. A da Srbija u Tursku može da izveze mnogo više, govori podatak da je vrednost bugarskog izvoza u tu zemlju u 2010. bila 20 puta veća od naših 66 miliona evra – kaže Zdravković.

A. Mikavica