Zašto je u Srbiji težak razgovor o Evropi

Slu­ša­ju­ći de­ba­tu u ve­zi s pred­sto­je­ćom od­lu­kom Evrop­skog sa­ve­ta o (ne)do­de­lji­va­nju sta­tu­sa kan­di­da­ta Sr­bi­ji, ne mo­gu a da se ne se­tim tek­sta ko­ji sam, po­čet­kom 2006, pi­sa­la za sajt B92. Pod na­slo­vom „EU – Dru­že Ti­to,mi ti se ku­ne­mo na­ših da­na”, raz­ma­tra­la sam mo­guć­nost da se umo­ri­mo od Evrop­ske uni­je pre ne­go što in­te­gra­ci­ja Sr­bi­je za­i­sta i poč­ne. Šest go­di­na ka­sni­je, gra­đa­ne Sr­bi­je, ne­ma me­sta sum­nji, je­ste „smo­ri­la” Evrop­ska uni­ja, a o pro­ble­mi­ma ko­ji se otva­ra­ju u pro­ce­su in­te­gra­ci­je sve je te­že ar­gu­men­to­va­no raz­go­va­ra­ti. Ne­ko­li­ko je raz­lo­ga za ova­kvu si­tu­a­ci­ju:

1.Raz­u­me­va­nje evrop­skih in­te­gra­ci­ja je du­go bi­lo obo­je­no ide­a­li­zmom u po­gle­du oče­ki­va­nih ko­ri­sti, ali i oče­ki­va­ne di­na­mi­ke nji­ho­vog pri­sti­za­nja. Gra­đa­ni su EU do­ži­vlja­va­li kao oazu bla­go­sta­nja, a član­stvo su oče­ki­va­li još u pr­voj de­ce­ni­ji na­kon de­mo­krat­skih pro­me­na. Ni­je bi­lo ni pra­ve de­ba­te o tro­ško­vi­ma i ko­ri­sti­ma kre­ta­nja ka EU, ni­ti raz­u­me­va­nja šta je po­treb­no ura­di­ti da bi do član­stva do­šlo.

2.Dok nas je že­lja da ide­mo u član­stvo uje­di­nja­va­la, pi­ta­nja ko­ja je bi­lo po­treb­no re­ši­ti da bi­smo ta­mo sti­gli – od­nos s Cr­nom Go­rom, sa­rad­nja s Tri­bu­na­lom u Ha­gu, Ko­so­vo – de­li­la su nas. Za­to je „beg” u evrop­ski dis­kurs bio pri­ro­dan po­ku­šaj da kre­ta­njem ka ne­če­mu što ve­ćin­ski že­li­mo, po­stig­ne­mo i ka­kvu-ta­kvu sa­gla­snost i o ono­me što nas raz­je­di­nju­je. Ta­ko su pro­blem po­sta­li ne­što što re­ša­va­mo zbog evrop­ske in­te­gra­ci­je, a ne za­to što je to na­ma va­žno.

3.Po­čet­kom de­ve­de­se­tih, Evro­pa je bi­la ozbilj­no po­sve­će­na pri­je­mu no­vih čla­ni­ca. U isto vre­me, na pod­ruč­ju ono­ga što da­nas zo­ve­mo za­pad­ni Bal­kan tra­jao je kr­va­vi rat na­stao ras­pa­dom SFRJ. Da­nas, na­ša na­me­ra da se in­te­gri­še­mo je ozbilj­na. Ali, pri­o­ri­tet Evrop­ske uni­je je sa­da od­bra­na do­stig­nu­tog ni­voa in­te­gra­ci­je od raz­grad­nje.

I sa­da, mi umor­ni od nji­ho­vih „no­vih” uslo­va, oni od na­ših pro­ble­ma, dok kri­za pre­ti i jed­ni­ma i dru­gi­ma, re­ši­li smo, s istim ža­rom s ko­jim smo se tak­mi­či­li ko je bo­lji Evro­plja­nin, da im ka­že­mo šta mi­sli­mo i o tim uslo­vi­ma, i o na­me­ta­nju re­še­nja za pro­ble­me, i ka­ko mo­že­mo i sa­mi da se re­for­mi­še­mo. Sva­ka od ovih tvrd­nji za­slu­žu­je ko­men­tar.

1.Bu­di­mo po­šte­ni, hap­še­nje Mla­di­ća ni­ka­da ni­je bi­lo je­di­ni uslov. To je­ste, du­go vre­me­na, bio onaj uslov ko­ji mo­že da za­u­sta­vi pro­ces, bez ob­zi­ra na sve dru­go što je ura­đe­no. Da na Ko­so­vu ne­ma na­si­lja, a u Evro­pi akut­ne eko­nom­ske kri­ze, do no­ve pri­li­ke da pro­ces bu­de za­u­sta­vljen pro­te­klo bi još ne­ko vre­me. Ova­ko, ba­ri­ka­de i voj­ni­ci iz evrop­skih ze­ma­lja su­o­če­ni s nji­ma i ni­su baš ne­ki ar­gu­ment da nas čla­ni­ce EU pri­me u svo­je re­do­ve.

2.Za­mi­sli­te da se ne­što de­si, i EU od­lu­či da nam do­de­li sta­tus kan­di­da­ta bez re­ša­va­nja pi­ta­nja u ve­zi s Ko­so­vom. Ili da se mi pre­do­mi­sli­mo, i od­lu­či­mo da od in­te­gra­ci­je od­u­sta­ne­mo. I da­lje bi­smo mo­ra­li da tra­ži­mo re­še­nja i za slo­bo­dan pro­tok ro­be, i slo­bo­du kre­ta­nja lju­di, i spre­ča­va­nje ko­rup­ci­je i kri­mi­na­la iz­me­đu nas. Da je pro­met ro­be ostao blo­ki­ran, po­šte­no je re­ći da bi vi­še šte­te od to­ga ima­la Sr­bi­ja, jer na Ko­so­vo „iz­vo­zi“ mno­go vi­še ne­go što oda­tle „uvo­zi“. Ve­li­ki broj in­ve­sti­to­ra je, u ona ne­pu­na dva me­se­ca ko­li­ko je blo­ka­da tra­ja­la, upra­vo za­to želj­no iš­če­ki­vao re­še­nje. A za­dr­ža­va­nje in­ve­sti­to­ra i rad­nih me­sta ko­ja su do­ne­li va­žno je i oni­ma ko­ji­ma ko­ri­sti od sta­tu­sa kan­di­da­ta ni­su be­lo­da­no ja­sne.

3.Tač­no je da je va­žni­je me­nja­ti Sr­bi­ju od be­le­že­nja po­e­na ko­je za to da­je EU, ali je tač­no i da pod­se­ća­nje, po­moć, pa i pri­ti­sak ko­ji EU či­ni da bi se to de­si­lo je­su u ve­li­koj me­ri ga­rant od­vi­ja­nja ovog pro­ce­sa. Mo­že­te isto ta­ko re­ći da ste, što se vas ti­če, u bra­ku s va­ma pri­vlač­nom oso­bom. Ali, sva­ka­ko je ugo­đaj pot­pu­ni­ji ako to i ona zna i de­li.

I šta sad, kad naš raz­go­vor o Evro­pi de­li vi­še od pro­ble­ma ko­je bi na evrop­skom pu­tu tre­ba­lo da re­ši­mo? Mo­že­mo, ima­ju­ći u vi­du kri­zu evro­zo­ne, da ka­že­mo EU da nas se sad oka­ne, ida nam se ja­vi ka­da po­spre­mi svo­ju ku­ću. A mo­že­mo i da ka­že­mo da je su­šti­na u vre­me­nu ko­je bi­smo mo­gli po­sve­ti­ti dru­gim pro­ble­mi­ma u Sr­bi­ji, ako re­ši­mo ove ko­je sad ima­mo. Za­to je va­žno to či­ni­ti što pre, ne­za­vi­sno od to­ga šta će bi­ti 9. de­cem­bra. On­da će bi­ti ja­sni­je da li Evrop­ska uni­ja že­li da vi­di upra­vo tu od­luč­nost da ide­mo u su­sret re­še­nji­ma, a ne da mi­sli ko­ji je sle­de­ći da­tum ka­da će ka to­me mo­ra­ti da nas gu­ra. Iako, ako će­mo pra­vo, sprem­nost da se ide u su­sret pro­ble­mi­ma baš i ni­je na­čin na ko­ji su se EU i nje­ne čla­ni­ce su­o­či­le sa sa­da­šnjom kri­zom.

*Di­rek­tor­ka Kan­ce­la­ri­je za evrop­ske in­te­gra­ci­je Vla­de Sr­bi­je