Treća scenska traganja

Program ovogodišnjeg, upravo završenog, trećeg internacionalnog pozorišnog festivala Dezire u Subotici, opravdao je i učvrstio već značajan, vrlo brzo stečen, ugled ovog festivala (može se reći da je program Dezirea, u estetsko-političkom smislu, negde između Bitefa i Infanta). Subotičkoj publici, kao i brojnim gostima, predstavljena su dela iz Kanade, Japana, Mađarske, Češke, Rusije, Hrvatske, Srbije, autora Mina Tanake, Jožefa Nađa, Bele Pintera, Viktora Bodoa, Dina Mustafića, Bacača sjenki, Andraša Urbana i drugih.

Rusko-češka kompanija „Teatar novoga fronta” igrala je dve predstave, najnoviju „Dotex” i nešto stariju „Dias de las Noches”, jednu od njihovih najuspešnijih produkcija (režija Irina Andrejeva). Ova druga se bavi sudbinom glumaca, u neverbalnoj, fizičkoj, vizuelno vrlo atraktivnoj formi koja upija pažnju publike zbog svoje košmarne sugestivnosti. Mađarski autor Bela Pinter nastupio je takođe sa dve predstave, „Kaisers TV, Ungarn” i “Prljavština”. U „Prljavštini”se prepoznaje Pinterova posebnascenska poetika, raskošna grotesknost, apsurdan humor, snolika atmosfera, usporenost igre, minimalistički efektna likovnost. Što se tiče sadržaja, prisutna je omiljena Pinterova tema – bespoštedno obračunavanje sa nacionalnim (mađarskim) mitovima, njihova dekonstrukcija i rušenje. On se ovde još strpljivo bori sa malograđanstvom i izbacuje na površinu prećutavane istine poput incesta, bračnih prevara, nasilja u porodici.

Hrvatska interdisciplinarna izvođačka grupa „Bacači sjenki”, našoj publici dobro poznata preko Bitefa, nastupila je sa predstavom „Muški/ženski – ženske/muške” za koju je karakteristična striktna polna segregacija – ženska i muška publika gleda odvojene predstave koje izvode isključivo ženski, odnosno muški izvođači, za istopolnu publiku (koncept i režija Katarina Pejović i Boris Bakal). Predstava problematizuje diskriminacije i razlike između polova, nastoji da definiše, a onda i rasturi njihova stereotipna shvatanja, kroz razmenu iskustva i diskusije između učesnika predstave. Namerno ne kažemo između izvođača i gledalaca zato što se „Bacači sjenki” trude da izbrišu tu tradicionalnu podelu: svi prisutni učesnici sede u jednom krugu, kao da su na nekoj grupnoj terapiji, deo su razmene, rituala kroz koji se stvara osećanje zajedništva i inspiriše odgovaranje na pitanja o muško-ženskim odnosima. Pri svemu tome se i redefinišu osnove tradicionalnog pozorišta, polazeći od njihovih krhotina.

Na ovom Dezireu je prikazana i najnovija predstava reditelja Andraša Urbana i subotičkog pozorišta Deže Kostolanji,„Dogs and Drugs“, neobična po načinu nastajanja. Troje reditelja, Jelena Bogavac, Ferenc Peter i Zoltan Puškaš, prvo su radili sa glumcima, svako posebno, na teme nasilja, narkomanije i seksualnosti, da bi Urban zatim ove segmente isprepletao i uobličio u jednu koherentnu celinu. Na planu sadržaja, kao i forme, ova predstava označava Urbanov povratak na polje gole, prljave, opipljive telesnosti, napete senzualnosti i direktne političke provokativnosti, blizu predstava „Urbi et Orbi“ i „Turbo Paradiso“, posle njegovih estetskih izleta u multimedijalne, nadrealističke, poetske eksperimente u predstavama „Sardinija“, „The Beach“ i „Kišinjevska ruža“. „Dogs and Drugs“je stilski eklektično delo, na sceni se burno i šizofreno mešaju različiti stilovi igre što je odgovarajući način izražavanja izlomljenih stanja svesti aktera. Burleska i travestija smenjuju hiperrearealizam, elementi nemog filma se sudaraju sa kabareom, monodramske scene sa horskim pevanjem itd. U predstavi nema fiktivnih likova, glumci igraju pod svojim imenima, naglašavajući tako njenu dokumentarističku osnovu, brutalnu istinitost prizora - sadomazohističkih odnosa između bliskih osoba. Njena atmosfera, mučno bauljanje aktera, narkomanskih zavisnika i neosetljivih nasilnika koji bolno cvile u potrazi za (samo) još jednom injekcijom zaborava, dok grme zaglušujući zvuci elektro instrumentala, izuzetno važni za dinamiku i strukturu predstave, odmah asocira na film „Trejnspoting“ Denija Bojla, odnosno, šire, na anderground ikonografiju (muzika Atila Antal). A ogroman problem društvenog nasilja koje zvanično ima uzrok u polnim, nacionalnim i verskim razlikama, a suštinski je rezultat ličnih frustracija koje se kanališu kroz tako formalizovanu destruktivnost, prikazan je kroz delimično oslobađajući apsurdni humor, grotesku koja u totalni mrak unosi i neke boje olakšavajući put mučnog suočavanja sa iskopanim istinama.