Gluma je javna usamljenost

Svojevrsnim glumačkim vremeplovom simbolično naslovljenim „Koliko se glume skupilo u meni” glumac Dragan Vujić Vujke obeležiće u subotu, 10. decembra neobičan spoj životnih brojeva: 25 godina glumačke karijere, dve decenije vernosti Pozorištu na Terazijama i 50. rođendan. Biće to prilika, kaže, da na jednom mestu okupi svoje kolege, prijatelje, publiku...

– Sve one sa kojima sam počinjao, bivstvovao i koji su i danas pored mene, od Neše Nenadovića, Slobodana Bode Ninkovića, do kolega iz pozorišta „Boško Buha”, gde sam napravio prve glumačke korake. Sve drage „saobraćajce” svoje karijere. Pored predstavljanja novih stihova, voleo bih da sa Predragom Cunetom Gojkovićem za kraj večeri otpevam pesmu „Ljubav mi srce mori” , kaže Vujić i dodaje:

– Nismo ni svesni koliko život brzo prolazi. Kada se čovek okrene, a ono – prošlo detinjstvo, mladost, dobar deo života. U poslednjih nekoliko godina pravio sam spremanje po duši. Osećam da sam sazreo kao muškarac, kao čovek i glumac. Da sam odškrinuo vrata nečega što se zove biti zreo glumac. U ovoj mojoj životnoj priči često se setim profesora Radeta Markovića koji mi je govorio: „Treba da traješ”. Mislim da je formula opstanka nastojanje da budeš u zlatnoj sredini. Sa druge strane, nisam od ljudi koji su spremni da sede po kafanama sa rediteljima, da ih vučem za rukav, molim da mi daju ulogu. Živim u nekom svom svetu i uprkos svemu trajem.

Dragan Vujić Vujke još kao tinejdžer išao je, kaže, svake večeri u pozorište. Sam. I znao napamet kompletan pozorišni repertoar. Akademiju umetnosti završio je u klasi prof. Radeta Markovića i vrlo rano otisnuo se u glumačke vode. Iza ovog umetnika, koji se vozi gradskim prevozom, koji i pored prezauzetosti nalazi vremena za druženje, su brojne pozorišne, filmske i televizijske uloge. Vujke nađe vremena da provede veselo veče sa prijateljima, da pogleda predstave u susednim pozorištima, da obiđe bolesnog druga i kuma, ali i da prošeta svojim Dorćolom.

Već više od dve decenije Vujić piše i poeziju, ali, kaže, sada želi da objavi knjigu koja će biti njegov životni leksikon.

–Želeo sam da budem i novinar koji će se baviti kulturom ili sportom. Ipak, odlučio sam se za glumu i ne žalim. Gluma je sazdana od dve reči: javna usamljenost. Ista je vrsta odgovornosti bilo da igram za troje ili tri hiljade ljudi. Spoznaja da si na sceni, jeste privilegija. Ta javna usamljenost vas provocira da iz duše, svojim daškom glume podariš publici deo sebe, a da opet sačuvaš svoju osobenost i kao čovek i kao glumac.

I dok slikovito, sa puno emocija i sjajem u očima dočarava slike iz svoga života, od prve predstave „Škola za klovnove” u režiji Ljubomira Mucija Draškića u pozorištu „Boško Buha”, do predstava koje je posebno voleo: „Alan Ford”, „Grobljanska”, „Paradoks”, „Lutka sa naslovne strane”, „Čikago”... Dragan Vujić otkriva i da razmišlja kako bi mjuzikl i komedija trebalo: „malo da odmore”. Da se malo više posveti drami.

– Voleo bih da uradim nešto što će se u potpunosti razlikovati od svega što sam do sada radio. Najgora stvar za glumca jeste da ga stavljaju u fioke, razrede, bilo da su u pitanju komičari ili tragičari. Evo, baš u ovom periodu života shvatio sam da naginjem ka dramskoj formi.