O lapotu u srpskoj kulturi

U tekstu o glumici Dušanki Stojanović Glid, pod naslovom „Beda raste a glamur se širi”, Kultura, 4. decembar 2011, izrečene su teške reči na račun velikana pozorišne scene. Poenta je: „Oni koji su bili aktivni i uvaženi pre 40 godina u kulturi, aktivni su i uvaženi i danas.”

 Čudan običaj! Svaki čas neko, iz čista mira, udari po Vuku Karadžiću, Andriću, Dobrici Ćosiću (koji je u tom smislu postao poseban slučaj). Sada su na red došli ljudi koji su opstali na kulturnoj sceni. Vida Ognjenović, Jovan Ćirilov, Dejan Mijač... Među njih je ubačen i Žarko Laušević, jer čitaoci, kako kaže sagovornica, umesto Andrićevih kupuju njegovu knjigu.

U svetu cene ljude koji dugovečno stvaraju, ne anuliraju njihov život i delo. Ovde su meta ozlojeđenih osporavatelja koji kao da sumnjaju da će sami potrajati.

Zašto narod čita Lauševića, umesto da se vrati klasici? Pa Andrićeve knjige se odavno nalaze na policama kućnih biblioteka svih koji uopšte kupuju knjige. A Lauševićevu ispovest uvaženi ljudi ocenili su kao dokument o velikoj ljudskoj tragediji i kao vredno književno delo. Onaj koji se tome čudi knjigu verovatno nije pročitao.

Vida Ognjenović je izvanredan pisac i reditelj. Jedna od najumnijih žena naše kulturne scene. Ne zna se u kome od dva poziva je bolja. Zašto se neka njena drama obnavlja? Pa zašto se obnavljaju Šekspir, Čehov ili Aca Popović?

Jovan Ćirilov je jedan od kreatora najprestižnijeg, evropskog pozorišnog festivala, BITEF-a. Uspeo je da taj festival održi prolazeći Scile i Haribde raspada, ratova i kriza. Bio je upravnik JDP-a u uspešnom periodu. A Dejan Mijač je pojam vrsnog pozorišnog reditelja, koji je uneo kvalitetno i novo u teatar. Zar žaljenje kulturne javnosti zbog povlačenja nije dokaz njene svesti o istinskim vrednostima? Bergmana, Bertolučija, Kena Rasela, Pikasa, Pinu Bauš... veličali su, čuvali.

Umesto da se pregaoci koji traju, koji grade temelje sistema vrednosti, u poznim godinama uvažavaju, nad njima se ovde sprovodi svojevrsni lapot (drevni srpski ritual javnog ubijanja starih), pod izgovorom da zauzimaju mesto mladih stvaralaca. Kada je jedan mladi pesnik od uvaženog kolege zatražio mišljenje o svojoj pesmi, izgovarajući se da je na njoj malo, nedovoljno radio, ovaj mu je odgovorio: u umetnosti se, dragi kolega, vreme uopšte ne računa.

Spadamo među male zemlje sa mnogo mladih talenata. Uprkos permanentnoj krizi, brojni mladi reditelji, glumci, muzičari, pisci uspešno debituju. Iva Milošević je upravo dobila prestižnu nagradu „Bojan Stupica” za pozorišnu režiju. Dva mlada reditelja, Marko Marinković i Ivan Stefanović, autori su odličnih, kvalitetnih, gledanih televizijskih serija „Moj rođak sa sela” i „Cvat lipe na Balkanu”. Mladi glumac Miloš Biković je dobio najveće glumačko priznanje Car Konstantin... Ima ih još. Zašto bi njih sputavali prethodnici, uzori? Pravi talenat nalazi put ka priznanju. Pored talenta on poseduje i snagu da se nametne. Vapaj – dajmo priliku mladima – liči na otrcane samoupravne floskule, moraju biti zastupljeni i drugarice, omladinci, manjine... Uvažimo talente. I – poželimo im trajanje.

Stvarno, zašto su Srbi skloni da svoje odlične negiraju, a najbolje i ubiju?

Autorka je profesor novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu