Šta je kosovsko opredeljenje

Navršile su se tri decenije otkako nas je napustio Zoran Mišić (1921–1976), poznati književni kritičar, koji se zalagao za moderno u književnosti. Sastavio je Antologiju srpske poezije i Antologiju srpske književne kritike. Objavio je i knjige eseja "Reč i vreme" i "Pesničko iskustvo".

Objavljujemo odlomak iz eseja Zorana Mišića "Šta je to kosovsko opredeljenje" (Odgovor na jedno pitanje Marka Ristića), objavljen 1961. godine.

                  * * *

Istorija nam je uskratila mirnu postupnost razvoja, osudila nas da čitave vekove provedemo bezglasni i bezimeni. Nestali smo pod zemljom i vekovi su nas prekrili zaboravom. Pa ipak, sunce nas je i dalje grejalo, čudesno podzemno sunce, sunce sećanja, i provelo nas tajnim hodnikom do nakraj tame. A kada smo ponovo ugledali svetlost dana, prihvatili smo se dnevnih poslova kao da tame nije ni bilo. Sustigli smo vreme, jer smo bili mudriji za čitavu večnost svoga tajnog iskustva, jer smo umeli da spasemo od smrti one vrednosti koje pobeđuju vreme: svoje spomenike i svoje pamćenje.

Pitaju me: šta je to uopšte kosovsko opredljenje? Zaista, vreme je da se to upitamo. Jer svi mi znamo i za kosovske božure, i za silne oklopnike bez mane i straha, i za Meštrovićev Vidovdanski hram, i za cara Lazu, čestito koljeno, i da smo Kosovo osvetili, i da lažu oni koji nama danas kažu, deci ovog veka, da smo nedostojni istorije naše, i da smo izginuli na Kajmakčalanu, i da smo večito ginuli za krst časni i slobodu zlatnu, i da nam je, eto, suđeno, da nam je to tako reći urođeno da ginemo i da se svetimo, da nas Turci istrebljuju i da istrebljujemo poturice.

Ratnički mit

Kosovo je postalo ratnički mit jednog ratničkog plemena, da bi se, u svojim krajnje izvitoperenim oblicima, pretvorilo u ratoborni poklič ratobornih plemenskih poglavica. Ono je postalo državotvorni mit jedne državotvorne nacije, da bi se pretvorilo u osvajački i hegemonistički program jedne klase. Šta je bilo Kosovo i šta ono znači, "šta je to uopšte kosovsko opredeljenje", na to se sasvim zaboravilo. Zaboravili su to prvi oni koji su kosovski mit prigrabili za sebe i naumili da se nastane u pompeznom, imperijalnom i imperijalističkom Vidovdanskom hramu. Ali, zaboravili su to, i zaboravljaju još uvek, i oni naši stvaraoci koji su ustali protiv vidovdanske pompe i imperijalističkhi fanfara, protiv nacionalističke romantike i lažnog secesionističkog sjaja.

I tako Kosovo počiva i dalje gluho i pusto i nastavlja svoje podzemno vekovanje, daleko od nas i našeg veka. Zalivaju ga pokatkad staračke profesorke ruke, orose ga arhivarskom rosom i zakite bosiokom filologije. Ali prave ruke da ga premeri, pravog sluha da ga sluša, nema.

Ne, nije kosovsko opredeljenje Rastkovo službovanje u kraljevskoj ambasadi, ni njegovi prigodni članci u "Vremenu", ni njegove nevolje sa patrijaršijom. Nije kosovsko opredeljenje ni služba patrijašiji i pravoslavlju, niti služba ma kojoj crkvi. Nije ono isto što i Meštrovićev Kosovski hram ili crkva na Oplencu. Nije ni četnička kama, koja se potezala u ime Kosova, jer Kosovo nije ni četništvo niti kama. Nije kosovsko opredeljenje ratničko geslo, iako su ga ratnici ispisivali na svojim zastavama; nije ni oružje osvete, iako su ratovi vođeni da se osveti Kosovo. Nije kosovsko opredeljenje isto što i zavet da se Kosovo osveti.

Pokušajmo da razdvojimo kosovsko opredeljenje od svih onih koji su se, s pravom ili ne, tokom vekova opredeljivali za Kosovo. Vratimo se samom izvoru, narodnoj pesmi, i videćemo da je kosovsko opredeljenje onaj poslednji, besprizivni odgovor kojim se odgovara na pitanje o smislu čovekovog postojanja. Videćemo da je to izbor onog najtežeg, najpogubnijeg puta, koji je jedini pravi put. Opredeliti se kosovski, to znači odreći se svega što je varljiva dobit i lakoma slava, napustiti ono što je dostupno za ljubav nedostižnog, ushteti njegoševski da bude ono što biti ne može. To znači prihvatiti igru ko gubi dobija, pogibijom, domašiti se pobede, opkladiti se na kartu nemogućeg, jedinu koja ne propada.

Kosovsko opredeljenje je opredeljenje svih onih koji su radije birali "u podviru smrt, nego li sa stidom život". Kada danas čitamo "Pohvalu knezu Lazaru" od patrijarha Danila III, napisanu 1392. ili 1393. godine, čini nam se kao da slušamo pokliče koji su se 27. marta razgledali na beogradskim ulicama: "Bolje je nama u podvigu smrt, negoli sa stidom život. Bolje je nama u boju smrt od mača primiti, negoli pleća neprijatljima našim dati". I pitamo se: nije li to uvek bilo jedno isto opredeljenje koje nas je nagonilo da se borimo za "izgubljenu stvar", da se podižemo na ustanak u trenucima kada je ceo svet verovao da nam nema spasa?

Nismo li upravo u takvim trenucima, kada je pretilo da nestanemo, dolazili do najpunije potvrde svoga postojanja? Za one koji vreme broje računicom nevremena, a pobede računaju brojem neprijateljskih ofanziva, kosovsko opredeljenje nije samo mit već i zakon istorijske nužnosti.

Kosovski ep

Kosovski ep ne zasniva se na osvajačkoj oholosti, već na ponosu onih koji su oružjem duha savladali osvajače. Zbog toga on nikog ne ugrožava, nikome ne preti. Mit o Kosovu daleko premašuje granice nacionalnog mita; svojom suštinom on se pridružuje onim najvišim tvorevinama ljudskog duha, sakupljenim u Imaginarnom muzeju jedne jedinstvene evropske kulture.

Kosovsko opredeljenje, to je, pre svega i iznad svega, duhovno i pesničko opredeljenje. To je ljubav koja ostaje i kada nema više ljubavnika, lepota koja zrači i kada su nestali njeni neimari, san koji obasjava javu i kada su u svom plemenom letu izgoreli sanjari. Ta ljubav, ta lepota, taj san, to su ona večna sazvežđa Lazarevog nebeskog carstva. To je onaj beskraj, ispisan na drvorezu u Rastkovom "Otkrovenju".

Ako se danas prisećamo kosovskog opredeljenja, to je zato što smo, u svojoj prevelikoj žurbi da se približimo evropskoj kulturi, zaboravili da i naša tradicija čini deo te kulture. Otvarajući se modernom svetu, kao da smo zaboravili na sebe.