Šta nam govore meomari slavnih

Nekada su ljudi pisali istorijsko-memoarsku prozu kako bi u svetlu sopstvenog iskustva i uspomena osvetlili svoju epohu, opisali savremenike, ličnom životu pridali značaj privremenog dela jedne veće i trajnije celine. Od antičkog doba, memoara Ksenofona, Cezara, zatim zapisa Rusoa i Getea, preko novijeg vremena, Čerčilovih i De Golovih „izveštaja” o dobu kojem su pripadali, pa do danas, promenjeni su razlozi zbog kojih se memoari, odnosno autobiografije pišu.

Danas, međutim, autobiografsku i dnevničku prozu pišu ličnosti koje su stekle mesto u masovnom medijskom prostoru, neke su već „ikone”, a neke ne. Nižu podatke iz ličnog života da zadovolje glad za informacijom, da se pred sobom i drugima pokažu u lepšem svetlu, da pomognu drugima da se poistovete, zabašure u tuđem iskustvu…Pri svemu, nestaje perspektiva, rukopisi počivaju na odsustvu potrebne vremenske distance. Sada čitamo lične ispovesti Žarka Lauševića, Kita Ričardsa iz „Stonsa”, Erika Kleptona…

U našoj književnosti, u 18. veku nastao je moderni žanr autobiografije, a jedno od najobimnijih i najznačajnijih memoarskih dela toga doba jeste „izveštaj o doživljajima” generala Simeona Piščevića, austrijskog graničarskog oficira koji se preselio u Rusiju. Memoare su pisali i Sava Tekelija, Milovan Vidaković, Joakim Vujić, Jakov Ignjatović, Prota Mateja Nenadović i drugi.

Poseban je značaj Nenadovićevih „Memoara”, dela neposrednog učesnika Prvog srpskog ustanka, prvog diplomate nove Srbije. Potekao iz usmene kulture, Prota Mateja sopstveno iskustvo jedino i vidi kao deo istorije, pruža uvide o opštoj prevrtljivosti čovekove kobi:

„Burna vremena novije srpske prošlosti bila su tesno skopčana sa mojim životom; i kao što su ona promenljiva bila, tako je i moj život bio promenljiv. Ja sam služio i gospodario, popovao i vojvodovao; vojevao sam opasne ratove i uživao blagodet opšteg mira; s carevima govorio sam slobodno, gonio sam neprijatelje i bežao od njih… – To je, deco, večna promenljivost sudbine koju sam rano poznao i na koju se nigda tužio nisam; iz te promenljivosti naučite: da se ne treba u sreći gorditi ni u nesreći očajavati.”

Svest o „osipanju ljudskih života i sveopštoj prolaznosti”, o raspadu građanskih vrednosti pod udarom totalitarnih ideologija, stiče se iz grandioznog dela Dejana Medakovića „Efemeris – hronika jedne porodice”. Na kraju Medaković piše:

„Poput drevnih prepisivača, i ja molim buduće čitaoce da napisano ispravljaju i ne kunu. Ako sam zaslužio osudu, neka njeno izvršenje prepuste vremenu. To je ono lekovito vreme o kojem Njegoš peva: „Vrijeme je majstorsko rešeto/Prečistiće ono ove stvari”.

Književni kritičar Mileta Aćimović Ivkov, u razgovoru za naš list, ističe značaj memoara kao osnova za izgradnju drugih i drugačijih narativnih projekcija drama, romana...

– Poznat je odnos memoara Simeona Piščevića i romana o srpskim seobama Miloša Crnjanskog. Na Janjičareve uspomene Konstantina iz Ostrovice oslanjao se Ljubomir Simović u izgradnji svog dramskog teksta o boju na Kosovu.U novije vreme indikativni su primeri romana „Sudbina i komentari”Radoslava Petkovića, pa u određenoj meri, i Gorana Petrovića, sa romanom „Opsada crkve Svetog Spasa”, ili Svetislava Basare sa romanom „Početak bune na dahije”, u kojem je vidno referisanje na memoarske spise Nićifora Ninkovića. Memoari su, dakle, svedočanstvo epohe. Zbog toga uvek valja pominjati i memoare Jakova Ignjatovića i Sime Matavulja, objašnjava Aćimović Ivkov, ukazujući posebno i na značaj memoarskih dela Borislava Mihajlovića Mihiza „Autobiografija o drugima” i „Nojeve barke”. Miodraga B. Protića.

Sada je pred javnošću jedno novo autobiografsko delo „Godina prođe, dan nikad” iz pera poznatog glumca Žarka Lauševića, prema mišljenju recenzenta Zorana Amara, ispovest jednog „ranjenog ljudskog bića koje prolazi kroz pakao gledajući svet oko sebe sa željom da ga razume”, i koje dočarava i bolna zatvorska iskustva.

Aćimović Ivkov smatra da danas sve više prisustvujemo poplavi tzv. memoarske literature koja se često brka sa običnom autobiografskim opisom u kojem se „lako zaboravlja, puno previđa, slabo uopštava, a najbolje laže”.

– Tako svoje „memoare” danas ne pišu, kao do pre koju godinu, političari-kreatori naše novovremene propasti, već glumci, pevači. Tako je došlo do očigledne inverzije smisla i vrednosti. Mi, čitajući njihove zaslađene lakirovke, ne vidimo dalje i ne mislimo dublje, od drveta ne vidimo šumu. Umesto da kritički promišljamo i zaključujemo, mi pomalo patetično saosećamo ili se budalasto divimo i, što je valjda najporaznije, olako zaboravljamo i još lakše opraštamo. Kada govorimo o primeru Lauševića, koji nije ni jedini ni najdrastičniji, treba reći da glumac i pisac Laušević nisu isto. I ne mogu se njegovi činovi i dela posmatrati odvojeno, pa tako jedno pretpostavljati drugim. Razumevajući njegov tragični životni slučaj mi, valjda treba da razumemo i složenost i dubinu opšteg posrtanja i propasti, a ne da obrnemo perspektive i saosećajući zaboravimo na opšte vrednosti i principe– mišljenja je Aćimović Ivkov.

Bilo kako bilo, rečitije od svake ispovesti govori tok nečijeg života, kao i njegovi postupci, koji ostavljaju trag. U jednom od dnevničkih zapisa Andre Žid je zaključio: „Život čovekov njegova je slika. U času smrti ogledaćemo se u prošlosti i nadnevši se nad ogledalo naših dela, naše će duše uvideti šta smo… Čovek priča i laže samog sebe; ali naš život neće lagati; on će ispričati našu dušu…”