Televizija bez televizije

Pre nekoliko sedmica imao sam zadovoljstvo da učestvujem na uvodnoj tribini u seriji nazvanoj „Vračarsko kino-oko” koja će u predstojećim mesecima doneti projekcije klasika iz istorije filma. Posle projekcije organizuju se diskusije u kojima učestvuju filmski kritičari i ljudi koji se bave oblašću o kojoj film govori. Na prvoj tribini prikazan je film „Svi predsednikovi ljudi” Alana Pakule a potom smo govorili spoljnopolitički komentator „Politike” Boško Jakšić i ja.

Čini mi se da je diskusija bila vrlo interesantna i da je rasvetlila ovaj mitski film iz više uglova, kako estetski, tako i ideološki, a dotakli smo se i širih pitanja u vezi sa političkim filmom i novinarstvom. Kako obično biva kada se ljudi izlože vrhunskom umetničkom delu, neke od tema ovog klasika iz 1976. godine aktuelne su i danas tako da su Vudvord, Bernstin i Pakula bili dobar povod da se dotaknemo nedavnih Mardokovih skandala i Džulijana Asanža, odnosno promene paradigme u kojoj su nekada političari bili nevaljali a novinari etični dok su danas političari potpuno aseptični a novinari beskrupulozni. Rečju, ova tribina je vrlo lako mogla biti atraktivna televizijska emisija i srećom dostupna je na Jutjubu.

Paradoks i jeste u tome što je „Kino-oko” svojevremeno bilo televizijska emisija autora Dragana Babića međutim danas je njen rimejk moguć samo u formi tribine: naša televizija sa šest nacionalnih kanala ima manje sadržaja o kulturi nego što je imala u vreme kada su postojala samo dva koja nisu emitovala program dvadeset četiri sata dnevno. Ali kriza je još dublja – ne samo da ne postoje emisije o kulturi već ne postoje emisije ni o sportu izvan prenosa u kojima pratimo događaje. Posle utakmica, ako imamo sreće da je neko veliko takmičenje, u studiju malo posedi neki stručnjak i objasni nam šta smo gledali, ali ozbiljnijih emisija u kojima bi se analizirala čak i ovako popularna oblast zapravo nema.

Naša kulturna scena je stoga potisnuta na tribine, stručne skupove, radionice i stanje podseća na osamdesete kada su se na sličan način okupljali disidenti, golootočani i homoseksualci. Koliko sam primetio, ipak, naša država ne samo da nije zabranila kulturu nego je čak i finansira pa bi bilo lepo da u medijima na neki način i ponešto progovorimo o njoj a da to nisu najave tekućih događaja i komemoracije kada nekoga više nema.

Kad smo već kod komemoracija, iz godine u godinu, samo u svetu filma koji je relativno mlada forma i kod nas se organizovano proizvodi tek nekih šezdesetak godina, odlaze mnogi značajni autori i sećanje na njih se više čuva po internet forumima, blogovima i na Jutjubu nego u tradicionalnim medijima. O drugim umetnostima da ne govorimo. Filmski radnici za razliku od drugih imaju sreće da su neki od njih barem popularni a sigurno je da bi vajari, kompozitori umetničke muzike i arhitekte mogli da budu još kritičniji.

Tribinski program, na sve to, nije dovoljno finansijski podržan tako da se na njemu ne može bazirati kultura mišljenja kod nas. On u velikoj meri zavisi od dobre volje govornika i entuzijazma tako da u poslednje vreme primećujem da u ovim ograničenim uslovima debatuju manje-više isti ljudi – oni najuporniji i treba im odati priznanje za to.

Uostalom i većina kafanskih razgovora o sportu danas u Srbiji sadrži više informacija i analiza od onoga što nam serviraju mediji – svojevrsne krčme u kojima gazde bez ikakvih kriterijuma ispunjavaju zablude i hirove onih najbrojnijih a ne shvataju da je i za njih korisnije da povremeno čuju nešto pametno.

Srpski gledaoci svakodnevno imaju priliku da gledaju emisiju u kojoj kuvar posećuje zapuštene restorane i dovodi ih u red. Preostaje nam da se nadamo da će neko napraviti emisiju u kojoj neki sposoban urednik posećuje zapuštene televizije. Pa makar to bio i neko od predsednikovih ljudi.