Čeka li nas etička tranzicija

Kako da se od kulture napravi novac i zašto je okej biti okej?

Tek u poslednje vreme umetnost je, doduše sporadično, prestala da bude bona fide delatnost, hobi koji se radi iz čiste ljubavi i sklonosti ka lepoti radi nje same.

Teško naplativa i naširoko potcenjena, umetnost je ne tako davno izašla iz okvira služenja državi i – postala jak privredni zamajac. Prvi postpetooktobarski brend, festival Egzit uspeo je da razbije sliku vrhunske umetnosti kao nečega što je rezervisano samo za uski krug posvećenika.

– Do devedesetih kultura je doživljavana kao jedno usko, elitno polje delovanja, u ogromnoj meri finansirano od strane države. Masovni spektakli poput "Igmanskog marša" i "Neretve" bili su najbolji proizvod u vreme hladnog rata. Tako se generisao sloj umetnika koji se isključivo oslanjao na državu, stvarani su ovisnici o javnom novcu koji ne mogu da zamisle drugačiji način prikupljanja sredstava. Takođe, imamo i situaciju da oni koji su skloni pobuni, nisu tu pobunu apdejtovali na današnji trenutak! – kaže Ivan Lalić, dramski pisac uključen u najvažnije tokove ovdašnje kulturne tranzicije.

Prvo se, kao i uvek, promene dogode u glavama. Poslednje decenije prošlog veka počele su da niču privatne produkcije, filmske, pozorišne, televizijske. Dolazeći privatni sektor koji je svuda sinonim za uspeh, glamur, prestiž, prokrčio je put ka pravom tržištu. Krajnji cilj, zašto da ne, mogla bi da bude produkcija razgranata poput holivudske.

Ipak, umetnost je kod nas degradirana: gde nema posvećenosti, stručnog i pravilnog vrednovanja rada i talenta, i gde nedostaje novac, osipa se ljudski kapital. U ovom slučaju – odumire teatar.

– Prave vrednosti su iščezle i potisnute. Jedan drugoligaški fudbaler ima više novca od našeg najboljeg glumca! A sav taj provizorijum je idealan prostor za nepotizam: tamo gde pravila ne važe, svako se ponaša kako mu padne na pamet. I tako se zatvara sistem – favorizovanje jedne grupe ljudi u odnosu na sve druge dovodi do monopolisanog kulturnog prostora sa internim pravilima igre, najčešće udvorištvom. S jedne strane diskretno se otežava mladima, a s druge se, zarad privida napretka, omogućuju mali sitni koraci – tvrdi Lalić.

Borba protiv korupcije i borba za etiku je ujedno i priča o ekonomskom osnaživanju države. Zato je važno da se umreže oni koji misle slično, svest o pravljenju mreže, i strukovne i etičke, neophodna je za zdrav temelj demokratske države.

– Bez etičke tranzicije nema ekonomske tranzicije, i promene moraju sinhronizovano da se dešavaju: nemoguće je da se nakon komunizma sad dekretom uvede kapitalizam. Naivno je pretpostaviti da su obe strane koje učestvuju u dogovoru etički zrele i da, dok se spusti do ugovora, sve propadne i zato treba poraditi na etici, simultano. Ono što je posle petog oktobra demontirano, u stvari je ostalo do danas negde da živi. Treba vremena da ljudi ukapiraju da je okej biti okej, samo je pitanje koliko mi imamo vremena da čekamo – zaključuje Ivan Lalić.

Poruka onima koji se bave umetnošću je da razmišljaju konceptualno i da gledaju da se umrežavaju. Prava stvar je spektakl poput Egzita – kroz koji je ove godine prošlo 180.000 ljudi, od toga svaki treći je bio stranac sa potrošnjom od oko 20 evra dnevno.

Nova reč za definitivni benefit je kultur-turizam, turizam kulturnih događaja. I Egzit, kao i Edinburg, ima plan da preraste u još otvoreniji (i multilevel!) festival sa binama po celom gradu, a od ove godine muzičkom festivalu pridružiće se i filmski, koji startuje sredinom juna.

-------------------------------------------------------------------------

Pozorište je polje etike i slobode

– Pozorište je oduvek promovisalo vrhunske ljudske ideale, to je bilo polje slobode i etike! Ono ne sme da liči na stvarnost ako hoće da bude elitno. Ono mora biti avangarda, mora da ponese energiju pobune, da uznemiri i provocira... Dokle god su neka pozorišta mesta gde se skupljaju sponzori i određene ideološke grupacije koje žele da budu viđene i da vide, a manje umetnici koji su tu zbog novog znanja ili nove pobune, nema napretka. Mene tišti što je sve spakovano u tu nesrećnu vremensku kapsulu iz 1996. godine i što se ništa ne menja, ni u menadžmentu ni u ljudima. A niko talentovan neće da radi u lošoj atmosferi i sa lošim ljudima – ističe Lalić.