Чека ли нас етичка транзиција

Како да се од културе направи новац и зашто је океј бити океј?

Тек у последње време уметност је, додуше спорадично, престала да буде бона фиде делатност, хоби који се ради из чисте љубави и склоности ка лепоти ради ње саме.

Тешко наплатива и нашироко потцењена, уметност је не тако давно изашла из оквира служења држави и – постала јак привредни замајац. Први постпетооктобарски бренд, фестивал Егзит успео је да разбије слику врхунске уметности као нечега што је резервисано само за уски круг посвећеника.

– До деведесетих култура је доживљавана као једно уско, елитно поље деловања, у огромној мери финансирано од стране државе. Масовни спектакли попут "Игманског марша" и "Неретве" били су најбољи производ у време хладног рата. Тако се генерисао слој уметника који се искључиво ослањао на државу, стварани су овисници о јавном новцу који не могу да замисле другачији начин прикупљања средстава. Такође, имамо и ситуацију да они који су склони побуни, нису ту побуну апдејтовали на данашњи тренутак! – каже Иван Лалић, драмски писац укључен у најважније токове овдашње културне транзиције.

Прво се, као и увек, промене догоде у главама. Последње деценије прошлог века почеле су да ничу приватне продукције, филмске, позоришне, телевизијске. Долазећи приватни сектор који је свуда синоним за успех, гламур, престиж, прокрчио је пут ка правом тржишту. Крајњи циљ, зашто да не, могла би да буде продукција разграната попут холивудске.

Ипак, уметност је код нас деградирана: где нема посвећености, стручног и правилног вредновања рада и талента, и где недостаје новац, осипа се људски капитал. У овом случају – одумире театар.

– Праве вредности су ишчезле и потиснуте. Један друголигашки фудбалер има више новца од нашег најбољег глумца! А сав тај провизоријум је идеалан простор за непотизам: тамо где правила не важе, свако се понаша како му падне на памет. И тако се затвара систем – фаворизовање једне групе људи у односу на све друге доводи до монополисаног културног простора са интерним правилима игре, најчешће удвориштвом. С једне стране дискретно се отежава младима, а с друге се, зарад привида напретка, омогућују мали ситни кораци – тврди Лалић.

Борба против корупције и борба за етику је уједно и прича о економском оснаживању државе. Зато је важно да се умреже они који мисле слично, свест о прављењу мреже, и струковне и етичке, неопходна је за здрав темељ демократске државе.

– Без етичке транзиције нема економске транзиције, и промене морају синхронизовано да се дешавају: немогуће је да се након комунизма сад декретом уведе капитализам. Наивно је претпоставити да су обе стране које учествују у договору етички зреле и да, док се спусти до уговора, све пропадне и зато треба порадити на етици, симултано. Оно што је после петог октобра демонтирано, у ствари је остало до данас негде да живи. Треба времена да људи укапирају да је океј бити океј, само је питање колико ми имамо времена да чекамо – закључује Иван Лалић.

Порука онима који се баве уметношћу је да размишљају концептуално и да гледају да се умрежавају. Права ствар је спектакл попут Егзита – кроз који је ове године прошло 180.000 људи, од тога сваки трећи је био странац са потрошњом од око 20 евра дневно.

Нова реч за дефинитивни бенефит је култур-туризам, туризам културних догађаја. И Егзит, као и Единбург, има план да прерасте у још отворенији (и мултилевел!) фестивал са бинама по целом граду, а од ове године музичком фестивалу придружиће се и филмски, који стартује средином јуна.

-------------------------------------------------------------------------

Позориште је поље етике и слободе

– Позориште је одувек промовисало врхунске људске идеале, то је било поље слободе и етике! Оно не сме да личи на стварност ако хоће да буде елитно. Оно мора бити авангарда, мора да понесе енергију побуне, да узнемири и провоцира... Докле год су нека позоришта места где се скупљају спонзори и одређене идеолошке групације које желе да буду виђене и да виде, а мање уметници који су ту због новог знања или нове побуне, нема напретка. Мене тишти што је све спаковано у ту несрећну временску капсулу из 1996. године и што се ништа не мења, ни у менаџменту ни у људима. А нико талентован неће да ради у лошој атмосфери и са лошим људима – истиче Лалић.