Uživam dva ugleda

Hr­vat­ska knji­žev­ni­ca Ve­dra­na Ru­dan za­vr­ši­la je pi­sa­nje no­vog ro­ma­na „Ko­stu­ri okru­ga Me­di­son”. Kad se zna­ju vred­no­sti nje­nih pret­hod­nih knji­ga, i ova, po­sle ne­dav­ne na­ja­ve, iza­zi­va ve­li­ko in­te­re­so­va­nje i u Sr­bi­ji. Do sa­da je ob­ja­vi­la či­ta­na de­la: „Uho, gr­lo, nož”, „Lju­bav na po­sled­nji po­gled”, „Da­bog­da te maj­ka ro­di­la”...

Ro­đe­na je 20. sep­tem­bra 1949. u Opa­ti­ji. U bra­ku je s Lju­bi­šom Dra­ge­lje­vi­ćem, advo­ka­tom. Iz pr­vog bra­ka ima si­na Sla­ve­na i ćer­ku Asju, a od nje unu­ku.

O če­mu pi­še­te u no­vom ro­ma­nu…

Go­vo­rim o lju­ba­vi iz­me­đu že­ne u se­dam­de­se­toj i ju­na­ka nje­nog ži­vo­ta. Naj­dra­ži joj je film „Mo­sto­vi okru­ga Me­di­son”. S mu­žem je u bra­ku pe­de­se­tak go­di­na i isto to­li­ko sa­nja dan kad će da ga na­pu­sti. U fil­mu že­na osta­je uz mu­ža, a mo­ja... Na­pi­sa­la sam knji­gu ko­ja se pot­pu­no raz­li­ku­je od bi­lo če­ga što sam do sa­da na­pi­sa­la. Ovi li­ko­vi su mek­ši, krh­ki­ji, to­le­rant­ni­ji, ra­nji­vi­ji.

... i ka­ko se za­vr­ša­va?

Ovo je mo­ja je­di­na knji­ga ko­ja se za­vr­ša­va he­pi­en­dom. U njoj ne­ma po­li­ti­ke, ne­ma be­de, ne­ma Hr­vat­ske. Mo­ja ze­mlja me pre­vi­še fru­stri­ra da bih je str­pa­la u knji­gu. Po­be­gla sam od nje me­đu lju­de ko­ji ima­ju sa­mo lju­bav­ne pro­ble­me. Že­le­la sam sa­mu se­be da na­sme­jem. Na­dam se da ću i či­ta­o­ce.

Ka­ko ste sti­ca­li ugled?

Uži­vam dva ugle­da. Je­dan u svom do­mu, me­đu me­ni naj­dra­ži­ma, u mo­joj po­ro­di­ci. Pre­sreć­na sam što sam do­ži­ve­la ro­đe­nje unu­či­ce ko­ja je cen­tar mog sve­ta. Ugled imam, u to sam si­gur­na, i me­đu či­ta­o­ci­ma za­to što pi­šem iz du­še, iskre­no, iako i ja i oni zna­mo da ni­sam uvek u pra­vu, da sam po­ne­kad is­klju­či­va, gru­ba, ogor­če­na, be­sna i ostra­šće­na. Ali to sam ja.

Ima­te li uz­o­re?

Uzor u knji­žev­no­sti su mi svi pi­sci ko­ji mo­gu da me po­tre­su kao či­ta­o­ca, i ko­ji mo­gu da mi po­mog­nu da bu­dem to­le­rant­na, ma­kar na dan ili dva. U po­sled­nje vre­me u sr­ce me je dir­nuo Amos Oz. A kad raz­mi­slim o lju­di­ma, mo­ja po­koj­na ba­ka mi je naj­ve­ći uzor u ži­vo­tu. Iz­gu­bi­la je dva mu­ža, de­te i unu­ka. Nem­ci su joj za­pa­li­li ku­ću, ce­log ži­vo­ta je bi­la si­ro­ma­šno van­brač­no de­te ko­je je ra­di­lo kao slu­ški­nja od pe­te go­di­ne. Do smr­ti je ži­ve­la s mo­jim ro­di­te­lji­ma, mo­jom se­strom i sa mnom. Ni­je bi­lo da­na da se ne bi bar dva, tri pu­ta gla­sno na­sme­ja­la. Pre­ži­ve­la je dva svet­ska ra­ta, ali joj ni­šta ni­je mo­glo ubi­ti ži­vot­nu ra­dost. Ne znam šta bih da­la da na je­dan dan mo­gu da bu­dem ona.

Šta Vas za­ni­ma u pi­sa­nju?

Uži­vam u pi­sa­nju ona­ko ka­ko uži­vam u čo­ko­la­di. Ne­ma lep­šeg ose­ća­ja ne­go lu­pa­ti po ta­sta­tu­ri i oslu­ški­va­ti šta mi u uho go­vo­re mo­ji ju­na­ci s ko­ji­ma se vr­lo ret­ko sla­žem. U pri­vat­nom ži­vo­tu sam ti­ha oso­ba, ret­ko iz­la­zim iz ku­će, ni­kad ne di­žem glas, ne psu­jem, pa kad pro­či­tam šta sve ra­de lju­di u mo­jim knji­ga­ma če­sto se pi­tam ko­ji im je vrag. Ži­vot zna da bu­de i lep ako imaš za stru­ju, kad ti se na­sme­ši unu­ka, kad na dan ili dva iza­đeš iz Hr­vat­ske, kad ku­piš tor­bu u Knez Mi­ha­i­lo­voj u Be­o­gra­du ili kad ti ka­žu da će Ta­nja Man­dić-Ri­go­nat u Ri­je­ci da re­ži­ra pred­sta­vu pre­ma mo­joj knji­zi „Da­bog­da te maj­ka ro­di­la”.

Re­a­gu­je­te li na zlo­bu, i ka­ko?

Te­šim se da su lju­di pre­ma me­ni zli, jer su lju­bo­mor­ni na moj uspeh, za­to jer mi­sle da sam ni­ka­kav pi­sac a či­ta­ju me u ce­lom sve­tu... U hr­vat­skim me­di­ji­ma ne mo­gu da na­đem po­sao. Ipak, ni­je mi žao šta sam re­kla i na­pi­sa­la. I da­lje sma­tram da su oni ko­ji vla­da­ju Ame­ri­kom i Izra­e­lom fa­ši­sti, da je Ga­za naj­ve­ći kon­cen­tra­ci­o­ni lo­gor na sve­tu, ali i da to po­la­ko po­sta­je ja­sno i oni­ma ko­ji su me pre ne­ku go­di­nu, zbog mo­jih te­za, ra­za­pe­li na krst i na nje­mu me još dr­že.

Ka­ko do­ži­vlja­va­te umet­nost...

Umet­nost je ono u šta uvek mo­gu po­be­ći: do­bra knji­ga, do­bra mu­zi­ka, do­bra sli­ka. A tra­gam i do smr­ti ću tra­ga­ti za du­šev­nim mi­rom. Sve na ovo­me sve­tu da­la bih kad bih mo­gla da po­ve­ru­jem da su lju­di div­na bi­ća, sa­mo pi­taj bo­ga šta im je ovih da­na. Ipak, ne smem da ku­kam, kad me za­gr­li unu­či­ca, kad mi na li­ce pri­le­pi ve­li­ki po­lju­bac ka­ta­pul­ti­ra me u to­tal­nu sre­ću.

... a ka­ko ero­ti­ku i po­li­ti­ku?

Za­bo­ra­vi­la sam šta je ero­ti­ka, a po­li­ti­ka je kad ti oni stal­no dr­že gla­vu pet cen­ti­me­ta­ra is­pod vo­de, pa te pu­ste da udah­neš, pa te opet gur­nu, pa te pu­ste da udah­neš dok ne iz­dah­neš pun na­de da ćeš udah­nu­ti.

Pla­ši­te li se svo­jih re­či?

Ne i ni­kad. Znam ko­li­ko sam ma­la i ne­bit­na. Pi­sci ne uz­ne­mi­ru­ju pre­vi­še go­spo­da­re na­ših ži­vo­ta. Mo­žda ih po­vre­me­no za­go­li­ca­ju, a on­da im oni raz­va­le vi­li­cu tek to­li­ko da shva­te gde im je me­sto. Ali ka­ko se, sre­ćom, i sa raz­va­lje­nom vi­li­com mo­že pi­sa­ti na In­ter­ne­tu, či­taj­te „ru­dan.in­fo”. Ta­mo mi ni­ko ni­šta ne mo­že.

Či­me se po­no­si­te?

Po­no­sim se što sam, me­ni se ta­ko či­ni, u svo­ju mre­žu uhva­ti­la naj­bo­ljeg mu­škar­ca na ovo­me sve­tu. Da ne­ma nje­ga ko­ji mi iz da­na u dan go­vo­ri ka­ko je ži­vot lep, ka­ko je sre­ća u čo­ko­la­di, cr­nom vi­nu, zdra­voj de­ci, unu­či­ci i ba­de­mi­ma me­ke ko­re iz nje­go­vog Ben­kov­ca, ne znam ka­ko bih pre­ži­ve­la.

Ka­ko se­be do­ži­vlja­va­te?

Kao že­nu ko­ja je od ži­vo­ta do­bi­la sve ono če­mu se ni u snu ni­je na­da­la: lju­bav i uspeh. Tim re­dom. Mo­ram da pri­znam da mi uspeh go­di, ali ne to­li­ko ko­li­ko ose­ća­ji ko­ji me ob­u­zmu kad po­sle 25 go­di­na ži­vo­ta sa mu­žem še­tam s ru­kom u ru­ci ne­po­zna­tim gra­dom i umi­rem od stra­ha da nas ne ot­kri­je moj pra­vi muž ili nje­go­va pra­va že­na. Lu­da sam za uz­bu­đe­nji­ma.

Ko­je su Va­še na­gra­de?

Mo­ju je­di­nu na­gra­du za pi­sa­nje do­bi­la sam kad sam bi­la u pr­vom raz­re­du osnov­ne ško­le. Na­rav­no da se zva­la „Pri­če o Ti­tu” i da sam pi­sa­la o Ti­tu. Ne gu­bim na­du. Ži­vot je pre­da mnom. Mo­žda su mi na­gra­de pre­vo­di mo­jih knji­ga na de­se­tak je­zi­ka, či­ta­telj­ke ko­je su u Ma­ke­don­skoj uli­ci u Be­o­gra­du sa­ti­ma če­ka­le da im pot­pi­šem knji­gu „Da­bog­da te maj­ka ro­di­la”, mo­žda mi je na­gra­da pred­sta­va „Uho, gr­lo, nož” u re­ži­ji Ri­go­nat-Man­dić u Ate­ljeu 212 pre ne­ko­li­ko go­di­na, igra­nje „Uha, gr­la, no­ža” u Bu­dim­pe­šti... Kad ta­ko po­gle­dam na stvar, ja sam za­pra­vo oba­su­ta na­gra­da­ma.

Če­mu se na­da­te?

Smr­ti u snu.

Ko­ja je fi­lo­zo­fi­ja Va­šeg ži­vo­ta?

Ni­kad ne pla­či za onim što ne mo­že pla­ka­ti za to­bom. Ni­kad ne­moj tu­go­va­ti nad pro­šlim ja­dom, jer to je naj­si­gur­ni­je sred­stvo da se pri­vu­če no­vi jad.