Pre­ži­vlja­va­nje uz sir i ma­sli­ne

Od na­šeg do­pi­sni­ka

Ati­na– Kri­za uzi­ma da­nak i su­ro­vo vra­ća u vre­me ne­ma­šti­ne za ko­je su Gr­ci mi­sli­li da je za­u­vek za­bo­ra­vlje­no. Oži­vlja­va­ju sli­ke iz do­ba ka­da se ni­je ima­lo,ka­da se ži­ve­lo te­ško, ka­da su đa­ci pra­znih sto­ma­ka do­la­zi­li u ško­le.

„De­ca idu u po­ce­pa­nim ci­pe­la­ma i iz­no­še­noj ode­ći. Glad­na su“, pri­ča

uči­telj Di­mi­tris Mar­gi­o­lis iz osnov­ne ško­le u atin­skoj op­šti­ni Am­be­lo­ki­pi,pod­se­ća­ju­ći na šok ka­da se otac tro­je đa­ka iz nje­go­ve ško­le ubio jer je šest me­se­ci bio bez po­sla.

Pe­da­go­zi iz Pr­vog udru­že­nja uči­te­lja osnov­nih ško­la za­jed­no su sa ro­di­te­lji­ma u Ati­ni iza­šli na mi­ting ka­ko bi skre­nu­li pa­žnju na sta­nje u mno­gim po­ro­di­ca­ma u ko­ji­ma đa­ci gla­du­ju.

Ogor­če­ni su što Mi­ni­star­stvo obra­zo­va­nja ne­ma slu­ha za zah­te­ve da se hit­no u ško­la­ma otvo­re đač­ke ku­hi­nje i pri­pre­me skrom­ni obro­ci. Za­tva­ra­ju se,ka­žu, oči pred či­nje­ni­com da do­bro­tvor­na or­ga­ni­za­ci­ja „Ne­go­va­te­lji­ce Ati­ne” dnev­no pri­pre­ma pre­ko 5.000 obro­ka za de­cu lo­šeg imov­nog sta­nja u oko 300 grad­skih ško­la.

Sta­nje pod­se­ća na ono od pre šest de­ce­ni­ja“, pi­še list „Avri­ja­ni”. „Škol­ske ku­hi­nje,mle­ko u pra­hu i sen­dvi­či po­no­vo su za mno­ge đa­ke spas,je­di­ni obrok.“

Me­đu­na­rod­ni kre­di­to­ri su za spas od du­žnič­ke kri­ze Grč­koj na­me­ni­li 130 mi­li­jar­di evra, ali zah­te­va­ju ri­go­ro­zne me­re šted­nje, sma­nji­va­nja pla­ta i pen­zi­ja i no­va ot­pu­šta­nja.

„Lju­di se mno­go če­ga od­ri­ču da bi sa­sta­vi­li kraj sa kra­jem, ali i to­me ima kra­ja”,ka­že Te­o­do­ra Za­ri.„Ne gre­ju se jer su naf­ta i gas sku­plji, idu pe­ške,ne ku­pu­ju ode­ću, ne­ma­ju za ki­ri­ju.Mno­gi­ma će ise­ći stru­ju jer ne mo­gu da pla­te po­rez na sta­no­ve ko­ji je ve­zan za ovaj ra­čun.“

Reč je, pre sve­ga, o skrom­nim pen­zi­ne­ri­ma, po­ro­di­ca­ma u ko­joj su oba ro­di­te­lja osta­la bez po­sla, oni­ma ko­ji glad­nu de­cu ša­lju u ško­lu, o sta­rim lju­di­ma ko­ji mo­ra­ju da ku­pe le­ko­ve.

Ef­sa­ti­os Ja­ko­vi­dis, pro­da­vac iz skrom­ne ba­kal­ni­ce u ko­joj su glav­ni kup­ci bi­li pen­zi­o­ne­ri iz kra­ja, ima naj­bo­lji pre­gled si­tu­a­ci­je.

„Mno­go ma­nje se ku­pu­ju sred­stva za kuć­nu hi­gi­je­nu. Tra­ži se jev­ti­ni­ji to­a­let pa­pir. Lju­di ku­pu­ju po ne­ko­li­ko ja­ja i sa­mo ono­li­ko hle­ba ko­li­ko će po­je­sti. Mno­gi su upla­še­ni od ono­ga što ču­ju na TV i ne zna­ju ho­će li bi­ti go­re“, ka­že Ja­ko­vi­dis.

Vla­da pre­mi­je­ra Lu­ka­sa Pa­pa­di­mo­sa od­luč­na je da spro­ve­de ono što od nje tra­ži „troj­ka“ me­đu­na­rod­nih kre­di­to­ra, a upra­vo ta per­spek­ti­va bri­ne mno­ge Gr­ke.

Pr­vi put od te­ških rat­nih go­di­na u Ati­ni kao pe­čur­ke ni­ču za­la­ga­o­ni­ce i rad­nje za ot­kup zla­ta. Ne­ma­šti­na je uze­la ma­ha: pro­da­ju se po­ro­dič­ne dra­go­ce­no­sti, na­kit i sre­br­ni ser­vi­si.

„Ni­ko o to­me ne­će jav­no da go­vo­ri, ali mno­ge mo­je po­zna­ni­ke mu­ka je već na­te­ra­la da za­ku­ca­ju na vra­ta za­la­ga­o­ni­ca“, ja­da se 80-go­di­šnja Po­pi Ili­o­pu­los. „Mo­ja bo­le­sna kom­ši­ni­ca, ko­joj tre­ba no­vac za le­ko­ve i po­moć u ku­ći, a ne­ma de­ce i rod­bi­ne,pro­da­je pr­sten i na­ru­kvi­cu ko­je je do­bi­la za ne­ku go­di­šnji­cu bra­ka od već odav­no po­koj­nog mu­ža.“

Ne bez raz­lo­ga, tre­će iz­da­nje knji­ge „Re­cep­ti za gla­do­va­nje” po­no­vo je raz­gra­blje­no u atin­skim knji­ža­ra­ma, iako pri­me­rak ko­šta 15 evra.Autor, isto­ri­čar Ele­ni Ni­ko­la­i­du, 18 me­se­ci je sa­ku­plja­la re­cep­te ko­ji su u Dru­gom svet­skom ra­tu Ati­nja­ni­ma po­mo­gli da pre­ži­ve oku­pa­ci­ju.

U knji­zi ko­ja je na­sta­la na osno­vi de­se­ti­na no­vin­skih čla­na­ka iz pe­ri­o­da 1941–1944. na osno­vu ko­lum­ni u ko­ji­ma se sa­ve­to­va­lo ka­ko pre­ži­ve­ti rat i glad,autor­ka pod­se­ća na osnov­na pra­vi­la gla­do­va­nja: žva­ka­ti hra­nu to­li­ko du­go dok se že­lu­cu ne uči­ni da je do­bio mno­go vi­še hra­ne ne­go što je­ste i da je–pun. Sa­ku­plja­ti mr­vi­ce, jer na kra­ju ne­de­lje i od njih će ne­što mo­ći da se na­pra­vi. Ni­kad ni­šta od hra­ne ne ba­ca­ti!

„Su­vo gro­žđe, ma­sli­ne, tra­ve i ko­ma­di­ći hle­ba bi­li su hra­na ko­ja je mno­ge Gr­ke spa­sla od gla­di i smr­ti“, ka­že Ni­ko­la­i­du u jed­nom TV in­ter­vjuu i pod­se­ća da da­nas de­vet od de­set Gr­ka me­nja svo­je na­vi­ke u is­hra­ni,ma­nje ku­pu­je hra­ne i ma­nje je­de,od­lu­ču­je se za jev­ti­ni­je na­mir­ni­ce.

Na­rav­no da da­na­šnju du­žnič­ku kri­zu ne tre­ba po­re­di­ti sa onom rat­nom, ali je či­nje­ni­ca da sve vi­še de­ce u ško­lu od­la­zi glad­na i da ro­di­te­lji raz­mi­šlja­ju o ruč­ku bez me­sa.”

„Lju­di se već na­vi­ka­va­ju na no­vo sta­nje, po­la­ko od­ri­ču od mno­go če­ga. Ma­nje ku­pu­ju, ne do­la­ze u re­sto­ra­ne,ma­nje te­le­fo­ni­ra­ju,ma­nje gre­ju sta­no­ve“, ka­že Sen­di Be­le­si. „Ku­pu­je se sa­mo ono što je neo­p­hod­no,ni­šta se ne ba­ca, re­đe se je­de me­so,ko­ri­ste se ’mr­ša­vi re­cep­ti’: pa­sulj sa krom­pi­rom, bli­tva i dru­gi ze­le­niš, pra­ve se sar­mi­ce sa pi­rin­čom.“

Pen­zi­o­ner­ka Ma­ri­ja Ki­co­pu­lu ka­že da je taj­na pre­ži­vlja­va­nja upra­vo u grč­kim na­vi­ka­ma – sir, hleb i ma­sli­ne.

„Dok to ima­mo na sto­lu, pre­ži­ve­će­mo sva­ku kri­zu!Ta­ko smo se spa­sli od gla­di za vre­me oku­pa­ci­je, ta­ko će­mo i sa­da. Pre­pe­če­ni hleb će­mo uma­ka­ti u ma­sli­no­vo ulje.Gr­ci će sve pre­ži­ve­ti,vi­de­će­te.“

Po­tom po­ma­lo set­no do­da­je: „Je­di­no ne znam ka­ko da pre­ži­vim bez mo­je glav­ne du­šev­ne hra­ne, bez po­zo­ri­šta.To mi je bi­la naj­ve­ća ra­dost u ži­vo­tu, a sa­da, sa ovom pen­zi­jom i ce­na­ma, ne znam da li ću ika­da vi­še mo­ći da odem u te­a­tar.“