CIA nemoćna u Severnoj Koreji

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – „Zastrašujuće koliko malo mi stvarno znamo”, citira „Vašington post” neimenovanog funkcionera Obamine vlade, povodom činjenice da džinovski obaveštajni aparat SAD nije bio u stanju da detektuje signale o pogoršanom zdravlju severnokorejskog lidera, kao i da je za njegovu iznenadnu smrt saznao kad i ostatak sveta: tek kad je to, 51 sat kasnije, objavila televizija u Pjongjangu.

Izuzetno zatvoreni režim u nuklearno naoružanoj „otpadničkoj” državi, u neposrednom susedstvu dva važna američka saveznika u severnoj Aziji, Južne Koreje i Japana, pod stalnom je pažnjom Amerike, ali uprkos tome, ovde se priznaje da su verodostojne informacije o unutrašnjim odnosima u toj zemlji veoma oskudne. Otuda se i predviđanja o tome šta bi mogla da donese promena u njegovom vrhu uglavnom od one vrste „može da bude, ali ne mora da znači”.

Prva američka reakcija bila je da svoju zabrinutost podeli baš sa pomenutim saveznicima: predsednik Barak Obama je imao ponoćni telefonski razgovor sa južnokorejskim kolegom Li Mung Bakom, dok su svoje parnjake zvali šefica diplomatije Hilari Klinton i sekretar za odbranu Leon Paneta. Japanski ministar inostranih poslova Koičiro Gemba upravo boravi u Vašingtonu, u ranije planiranoj poseti, koja je zbog događaja u Severnoj Koreji dobila i vanrednu tačku dnevnog reda.

Kako iznose vodeći američki dnevnici, „Njujork tajms”, „Vašington post” i „Volstrit džornal”, nepoznanica su i veličina i mogućnosti severnokorejskog nuklearnog arsenala. „Mislim da ne znamo da li su njihove bombe spremne za upotrebu”, citirao je „Vašington post” Pola Stersa, eksperta za severnu Aziju iz Saveta za spoljne odnose.

Nemoć američkih obaveštajaca je dokazana u nekoliko navrata. Za postrojenja za obogaćivanje uranijuma radila su neotkriveno oko godinu dana i za njih se saznalo tek kad su pokazana jednom gostujućem američkom naučniku. Američki špijunski avioni i osmatrački sateliti doduše neprestano „skeniraju” Severnu Koreju, moćne antene na južnokorejskoj strani granice snimaju telefonske razgovore, ali uprkos tome, gotovo ništa se ne zna o onome najvažnijem: kako režim stvarno funkcioniše. Uski krug državne, partijske i vojne elite čvrsto se drži i malo izvan njega se zna o čemu razgovara.

Zbog toga su glavni izvor analitike o mogućem razvoju događaja posle smrti „dragog vođe” i potencijalima „velikog naslednika” eksperti iz ovdašnjih instituta, čije se procene slažu u jednom: da je teško pouzdano proceniti kako će se teći proces političke tranzicije sa oca na sina.

Po oceni Majkla Grina, koji je bio direktor za Aziju u Savetu za nacionalnu bezbednost Džordža Buša, generali i partijski vrh imaju interesa da podrže mladog Kima i njegovog strica Džang Song Teka, koji je „vlast iza prestola”, jer od uspešnog prenosa vlasti zavisi i njihov opstanak. Zbog toga najverovatniji scenario u sledećih nekoliko meseci nije nestabilnost, veće manifestacije nacionalne žalosti – i manje kontakata sa SAD i Južnom Korejom.

Grin međutim predviđa da bi pukotine u režimu mogle biti očigledne već sredinom iduće godine, kada će Kim Džong Un morati da pokaže vojnu odvažnost i nastavi staru igru između provokacije i diplomatije, kako bi od Amerike i Južne Koreje, kao što su to radili njegov otac i deda, izvlačio političke i ekonomske koncesije.

Ali dilema je da li će 27-godišnjak, koji je u generala sa četiri zvezdice unapređen bez dana vojnog iskustva, biti u stanju da tu opasnu igru vodi, a da pri tom ne pređe preko crte.

U takvom kontekstu, sve oči su uprte ka Kini, koja će, po mišljenju, Viktora Čaa, profesora Džordžtaun univerziteta i bivšeg (2004–2007) direktora za azijske poslove u Beloj kući, morati da bira da li će Severnu Koreju „pretvoriti u svoju pokrajinu”, ili zaključiti da joj je njen režim strateški teret. Kineska politika održavanja dve Koreje neće se međutim, smatra profesor Ča, menjati, pa će Peking po svoj prilici nastojati da u Pjongjangu očuva funkcionalnu vlast.

U tom kontekstu, pažnju je privukla činjenica da je kineski ministar inostranih poslova juče bio u telefonskom kontaktu i sa američkom državnom sekretarkom i sa južnokorejskim kolegom, poručujući im da je Peking veoma zainteresovan za stabilnost u Pjongjangu.