Integracija

Pre nekoliko godina jedan naš rado viđen i na vrhu prihvaćen mladi intelektualac, analitičar i ekspert, pitao se glasno koji je najveći problem Srbije?

Takvo pitanje je ovaj znalac postavio više retorski, pošto su mu naši problemi dobro poznati i sâm je učestvovao u njihovom višegodišnjem medijskom definisanju (sporost u uključivanju u Evropsku uniju, nespremnost za suočavanje sa prošlošću, obespravljivanje manjina...).

Za takav stav i njegovu besomučnu odbranu, i kada nije baš odgovarao temi ili istini, ovaj naš intelektualac je prošle godine inkasirao ravno deset miliona dinara, a ima još i nekoliko lukrativnih položaja i uključen je u grupu do stotinak najuticajnijih ličnosti ove zemlje.

Njegov sagovornik je odgovorio kratko: „Naše društvo nije dovoljno integrisano”. Junak „nove”, „drugačije”, „moderne”, „evropske” i verovatno mrtvorođene Srbije se zamislio, i odsutno pokušao da precizira sabesednikovo razmišljanje: „Verovatno misliš na Rome...”

Dakle pitanje statusa nekoliko procenata ukupnog stanovništva Srbije postalo je značajnije od integrisanosti miliona drugih građana Srbije. Sve to nažalost pre svega zato što se neko iz EU dosetio da konačno oduži istinski dug prema ovoj na našem kontinentu dugo obespravljenoj i zapostavljenoj zajednici. Zato su fondovi za stotine hiljada naših sugrađana danas veći nego sredstva koja naša država izdvaja za milione naših sunarodnika koji žive izvan otadžbine. Razume se, meni je drago što je makar neko, izvan malobrojne oligarhije, uspeo da dođe do nekakvog dodatnog budžetskog ili stranog novca, ali ovde nije o tome reč.

Kada govorimo o neintegrisanosti: u Srbiji razlika između najsiromašnije i najbogatije opštine ide i do 1:15. Nigde u Evropi nije manja solidarnost između generacija. Spomenimo da smo društvo sa najvećim brojem prognanika. Da su veliki ratovi i dva genocida u prošlom veku doveli do toga da više od polovine stanovništva neposredno potiče iz krajeva koji nisu više deo naše države. Dodajmo najgore demografske pokazatelje na kontinentu. Konačno, iako se naša vlada hvali niskom stopom zaduženosti, zadužujemo se desetak godina kraće od naših suseda. Izvozimo dvostruko manje i uštedeli smo trostruko manje od uvek potcenjenih i uprkos svemu slabije plaćenih Bugara.

Kako očekivati modernizaciju i napredak države u kojoj deo elite za sve krivi reforme, a drugi deo krivca nalazi u narodu? Engleski istoričar Tomas Mekouli je pokušao da objasni uspeh Engleske tvrdnjom da je njena aristokratija bila demokratska, a demokratija aristokratska. Da li u vođstvima parlamentarnih stranaka vidimo trag takvog stava? Mesta za „kompromis” kod nas kažu uvek ima, ali samo kad je reč o podeli plena. U načelnim pitanjima, sporazum je moguć pod uslovom da jedan od učesnika prihvati sopstveni nestanak. Šta očekivati kad je reč o budućnosti Kosova i Metohije od elite koja se deli na one koji bi bezuslovno priznali nezavisnost, ali iz različitih razloga ne smeju (uključujući LDP koji na razne načine podržava vlade tokom proteklih godina) i druge koji misle da je formalno stanje uspostavljeno posle poraza iz 1999. godine jedini moguć i dugoročno spasonosni ideal? Da li je moguće razumeti ozbiljno reformatore, evropejce ako učestvuju u nacionalnim ili čak imperijalnim kampanjama drugih naroda? Kako razumeti navodne nacionaliste koji se diče vođom koji je 1999. najavio da će Srbija počiniti genocid, ili su srpski interes videli u SR Jugoslaviji, državnoj zajednici i svakom sličnom čudu?

Ovih dana u Crnoj Gori zakonom zabranjuju isticanje stranih zastava, a posebno je to važno zbog srpske narodne zastave (zastave trećine stanovništva Crne Gore), iseljavaju Maticu srpsku, ukidaju čak i manjinski status srpskom narodu, spremaju iseljavanje šestorice pravoslavnih sveštenika... Da li je bilo ko („građanska” ili „patriotska” Srbija) to primetio. Da li je reagovala naša vlada? Opterećeni evropskim, sovjetskim i kosovskim himerama, mi neprekidno pokazujemo koliko nam je stalo do naroda i države i time jasno prizivamo nove nesreće.

Odnos prema srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, u Crnoj Gori, Srpskoj, Makedoniji... jasan je pokazatelj opšteg stanja u našem društvu. U mesecima kada se dešavaju porodična ubistva zbog 100 dinara, a porodice se bacaju u smrt zbog 25.000 evra, grad Beograd je usred krize praznično okićen po ceni od 300.000 evra (toliko košta otvaranje trideset i sedam novih radnih mesta, i toliko Srbija, u skladu sa budžetom, godišnje uloži u milione Srba koji žive izvan njenih granica).

Toliko o integraciji, solidarnosti i spremnosti za izazove budućnosti.