Očekujem posvećenost

Bojan Suđić na izuzetno suptilan način razmišlja o ženskom biću. Za profesora Muzičke akademije u Beogradu, čoveka blistavog uma i neosporne elegancije, tananosti, produhovljenih misli, blagosti u stavu i pokretu, žena je motiv postojanja, životni pokretač.

Govoreći o prirodi muško-ženskih odnosa, maestro, koji vodi poreklo od znamenite familije Nenadovića, u prvi plan stavlja komplementarnost. Osnovna nit koje se umetnik drži jeste da se od jedne osobe suprotnog pola, kao i u životu, sa prijateljima, ne sme previše očekivati.

Čista duša

Ono u šta je slavni dirigent uveren jeste da je sama priroda predodredila spoljašnjost kao prvu i neophodnu kopču. Međutim, kod maestra Suđića, taj prvobitni okidač nema šansu ukoliko nije ispunjen odgovarajućim sadržajem.

Kada govorimo o ženi koja može da dospe u žižu muške pažnje, svakako, da je fizički izgled značajan. Za mene je on isključivo ulaznica, odnosno lakirane korice. Tek ako je sadržaj interesantan, ostajem do kraja da iščitavam datu knjigu. Neprivlačne korice ću teško pristati i da otvorim. Ne može se sve proveravati u životu. Kada načnem tu sadržinu, očekujem da naiđem na jednu čistu dušu, neopterećenu pretvaranjima, "isfoliranostima" i naslagama ovog veka koji danas živimo. Očekujem jednu osobu koja zna da ceni život. Tihu u patnji, ne preterano bučnu u radosti. Koja zna prioritete u životu. Očekujem jednu posvećenost, jednu dušu koja je spremna da daje i prima. Blisko mi je neprestano emotivno zavođenje, udaljen sam od svake pomisli na duhovnu lenjost i nezapitanost. Očekujem partnera koji je spreman da se žrtvuje i za koga se vredi žrtvovati. To i jesu bili moji emotivni i estetski kriterijumi, kada sam stupao u brak – kazuje Suđić.

Onog momenta kada je počelo "obaranje ruku" u neravnopravnim disciplinama, žena je po njegovom shvatanju izgubila u mnogo čemu. Od 1998. do 2004. godine, boravio je u Stokholmu, gde je bio prvi dirigent Kraljevske opere. Iako je uvek za istinsku emancipaciju, demagnetizacija polova je nešto na šta on posebno ukazuje.

– Glasam za emancipaciju u pozitivnom smislu. Ali, ona ne znači takmičenje na muškom terenu. Ta grubost, želja za dominacijom, svest o tome da žena više ne treba da se dopada, prisutna je u svetu. To je, nažalost, ostavilo negativan utisak na mene tokom boravka u Skandinaviji. Ono što sam tamo viđao jeste ravnopravnost, ali ona koja se iskazuje u jednakom napijanju, teturanju, pozivima apel servisu zbog premlaćivanja muškaraca od strane žena. U mom genetskom sklopu to su neverovatne stvari, isto kao i maltretiranje žena. Takva emancipacija je donela štošta lošeg. Ono što je za mene poražavajući rezultat svega, ne znam da li je sociološki faktor ili zavisi od drugih stvari, jeste da muškarci postaju feminizirani, a žene sve više muškobanjaste – uočava umetnik.

U senci moćnih

Dominantna materijalistička filozofija današnjeg muškarca i ženu stavlja u podjednaku klopku. Da li ima lakog izlaza iz tog obruča?

– Jedna krajnost rađa drugu. Postulati dobrog vaspitanja i poželjnog ponašanja ličnosti u prošlosti, kao što su skromnost, smirenost, vaspitanost, negramzivost, u savremenom društvu se okreću u svoju suprotnost. Postaju mane kojima se savremeni teoretičari izruguju. Ranije nije bilo grubih žena niti sponzoruša u tom obimu. Znalo se šta je prostitutka, ali današnje sponzoruše nikako sebe ne doživljavaju kao takve. Jasno je da je jedno klatno bilo usmereno u pravcu emancipacije da bi se reakcija javila kroz govor primitivnog čoveka koji je reagovao brutalnim prikazivanjem sile. Takav muškarac osvaja fizičkom snagom i sposobnošću da ženu nahrani. To su pećinski modeli koji su se danas pojavili u novoj sponzorsko-materijalističkoj redakciji. S druge strane, one žene koje nisu sposobne da se uključe u bitku za sopstvenu ravnopravnost, osećajući inferiornost, pokušavaju da iskoriste svoje atribute. Muškarac tu isključivo zadovoljava sopstveni ego. On je negde svestan da žena njega nije izabrala zbog kvaliteta ličnosti, već zbog luksuza koji može da joj omogući. To stvara osećaj velike usamljenosti. Jer, ni jedan čovek ne može verovati ženi koja će biti zavedena sjajem njegovog zlata – smatra dirigent. Zavarani logikom potrošačkog doba, mi naivno verujemo da ćemo živeti večno. Da ćemo večito biti mladi, da imamo bezgranično izbora ispred sebe. Egoistički, u ogledalu narcizma, sebe posmatramo kao večito stvorenje, koje će nadvladati sve. I time je veći strah. Ne shvatajući koliko je život brza i prolazna stvar – zaključuje maestro Bojan Suđić.