Vaterpolu smo vratili nadu

Osvajanjem Kupa šampiona za vaterpoliste 1964. Partizan je postao prvi predstavnik Jugoslavije koji se popeo na evropski presto. Od 2011. je i prvi koji je omogućio samostalnoj Srbiji da ima evropskog klupskog prvaka.

Prilikom vrednovanja uspeha u 2011. to će, verovatno, ostati u senci dostignuća nekih naših reprezentacija. Ali, ono što su „crno-beli” ostvarili je veći podvig.

Da nije tako ne bismo od 1992. čekali na ovako nešto u klupskoj konkurenciji, doku su se neke naše reprezentacije već naosvajale trofeja. Ali, reprezentacije mogu da računaju samo na svoje državljane, dok bogati klubovi dovođenjem stranaca stvaraju prave „timove snova”.

Veliki igrači sve ređe postaju treneri, a još su ređi slučajevi da ponove uspehe koje su postizali dok su igrali. Šta otežava bivšem asu da bude as i kao trener, a ima li i nešto što mu to olakšava?

Ne znam koliki broj velikih igrača postaje i velik trener, ali mogu i sam da osetim paradoks u odgovoru na ovo pitanje. Kad sam shvatio da ne smem da razmišljam na način: „E, kad sam ja bio igrač”, bilo mi je mnogo lakše da počnem da razmišljam kao trener. Šta hoću da kažem? Da je iskustvo to što olakšava, a i nešto što mora ponekad da se odbaci da bi se bilo ispred drugih.

Šta je teže: krenuti ponovo kadjeuspeh bionadohvat ruke, ali nije ostvaren ili kad je cilj postignut?

Svakako da je mnogo lepše, lakše da se počne novi ciklus kada se prethodni završi na najbolji način. Smatram da je Partizan Rajfajzen ostvario svoje snove na najbolji moguć način – pobedom nad „svemirskim” Pro Rekom u finalu Lige šampiona. Te noći zaista se jedan san pretvorio u stvarnost. To znaju oni koji su sanjali taj san. Oni koji su verovali. Oni malobrojni.

Kakve je sve izazove Partizan morao da savlada?

Bilo je vrlo teško da posle dve godine, gde se nismo ni plasirali na fajnal for, s fenomenalnim i najjačim timom: Vujasinović, Filipović, Prlainović, Gocić, Soro, itd, ponovo napadamo sam vrh. Bilo je teško kako sportsko-motivaciono, tako i finansijsko-organizaciono, ponovo dići klub i spremiti ga za najteže izazove. Ne treba zaboraviti da nas baš tada, u tom vremenskom prostoru, napuštaju dva para braće: Manojlovići i Udovičići, kao i Đorđe Perišić. Oni nisu bili u stanju da sanjaju onaj drugi divan san. Ne znam kako ih je zadesila realnost. U početku sam mislio da će nam biti teže. Međutim, desilo se nešto sasvim drugačije. Ceo klub, kolektiv-bazen, struka-treneri-igrači, partneri odreagovali su kao da im je spao veliki teret. I tako rasterećeni došli smo do istorijskog uspeha – veličanstvene pobede u Rimu. Ekipa Pro Reka je dobila lekciju kakva se ne zaboravlja. Održali smo školski čas celom svetu. Vaterpolu smo vratili nadu, jer je te večeri pobedilo srce, znanje, u odnosu na novac i slavu.

Partizan je 35 godina čekao na sedmu titulu evropskog prvaka, a koliko će proći do osme?

Već treću godinu deo svog vremena posvećujem Partizanovim talentima. Za dve godine bićemo spremni da ponovo napadamo evropski tron. Taj projekat ima prioritet i predsednik kluba Šoštar i ja smo preduzeli korake koji nas približavaju tom cilju.

Koliko je titula evropskog klupskog prvaka značajna za klub? 

Za klub je ova titula od izuzetnog značaja. Rezultat koji smo postigli u Rimu, a i sama igra, način na koji smo pokorili Evropu, dokaz su da Partizan ima najveći mogući kontinuitet postizanja uspeha na međunarodnoj sceni. Ova sedma titula prvaka Evrope produžila je život „velikom Partizanu”. Dala novu motivaciju novim „partizanovcima”. Donela veru u klub...

Koliko je ova titula bitna za Vas kao trenera?

Kao ljudskom biću, pa treneru, ova titula ima posebno mesto u mom životnom mozaiku. Upotpunila me je kao čoveka. Dala mi je potvrdu da jedan fokusiran rad, s uvažavanjem igrača kao glavnih aktera predstave-utakmice, može da da rezultat. Da uz iskrenost, skromnost, blagost i odbacivanje ideja da baš sve mora biti po mome, uspostavim odnos s igračima. Kao trener dobio sam sigurnost u radu. Nove zamisli, koje sam unosio u vaterpolo, dobijale su život. Hvala igračima s kojima sam radio. Ništa bez njih. Igrači i ja smo tačno znali elemente i koji način igranja moramo da negujemo, po čemu ćemo se razlikovati od Reka.

Da li ste sada to nadoknadili što kao igrač niste bili prvak Evrope s Partizanom?

Svakako sam osećao i neku vrstu duga prema Partizanu, jer kao igrač s njim nisam osvojio Evropu. Andrić, Šoštar, ostali i ja smo dobro izanalizirali razloge zbog kojih nismo osvojili Kup šampiona. Dve godine zaredom, 1987/88. i 1988/89, izgubili smo od Špandaua iz Nemačke, osvajača Evrope. Iskustvo koje nosim sa sobom, jer sam kao igrač tri puta bio deo tima koji je osvojio Ligu šampiona, pomoglo mi je da što bolje obojim ambijent i atmosferu u kojoj smo boravili napadajući evrotron.

-----------------------------------------------------

Žal što Orlić nije video

Ovde moram da spomenem Batu Orlića. Proveli smo poslednje dane zajedno. Viđali smo se dva puta dnevno. Dobio sam na poklon najbitnije lekcije. Lekcije o vaterpolu, kao i lekcije o životu i smrti. Ovu drugu lekciju o životu i smrti, održao mi je uz praktičnu nastavu – kako dostojanstveno umreti. Jedina reč koja mi je u glavi, a da ne uđem u patetično razglabanje o najintimnijim detaljima, jeste skromnost. Živeo je i umro skromno, a dao je vaterpolu najviše od svih koji su pokušali nešto da daju. Žao mi je što me nije video na vrhu Evrope.