Ni Dostojevskom nije bilo lako

Kombinacija neznanja, nesposobnosti, licemerja i korumpiranosti koja razjeda ovaj narod iliti ovo društvo – za jednu od dve formulacije možete da se opredelite po želji, zavisno od ličnih afiniteta – na karikaturalan način se ispoljava u kulturi. Kolač oko kog se glože ,,kulturni radnici” manji je nego kolači oko kojih ratuju kolege iz profitabilnijih branši, pa su u rečenoj oblasti, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga – tuga i jad očigledniji, ako nisu veći.

Pred kraj minule godine, međutim, desilo se nekoliko kulturnih događaja koji bude nadu.

U Narodnom pozorištu Tatjana Mandić Rigonat postavila je svoju adaptaciju ,,Zlih duha”. Na maloj sceni. Iako poduhvat zaslužuje veliku. Ali, čak i na maloj sceni – stvar je uspela.

U nekim drugim beogradskim pozorištima Tatjana je nepoželjna. U jednim joj pravo na rad uskraćuju „levi” upravnici, u drugim još levlji umetnički direktori. Jer Tatjana je iskrena levičarka. A nije lako biti iskren levičar u sredini kojom haraju „levičari” na kapitalističke baterije.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu gostovalo je pozorište iz Kosovske Mitrovice, sa dramom ,,Žica” Milene Marković, u režiji Gorana Šušljika.

Iako je uprava pozorišta ovaj projekat prihvatila nevoljko, nesrećna što pored toliko ,,politički korektnih” ,,zapadnobalkanskih” ,,veličina” mora da ugosti i ,,politički nekorektne” Srbe sa Kosova, i po posećenosti i po atmosferi – događaj je bio impozantan. Za to se, kada već kulturne institucije nisu zainteresovane, kao privatno lice pobrinula Ana Vučetić, pomoćnica ministra kulture, žena koja požrtvovano pokušava da opere obraz svojih kolega u ,,kulturnom menadžmentu” ove države.

U bioskopu Delta sitija upriličena je premijera ,,Praktičnog vodiča kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem”. Film nema nijednu manu savremenog srpskog filma. Produkcija – profesionalna. Priče – a ima ih četiri – promišljene. Igra stereotipima – simpatična. Gluma – generalno – sjajna. Glumci Žuli Gajet, Marko Janketić, Nada Šargin i Žan Mark Bar – briljantni.

Elem, Tatjana Mandić Rigonat je dokazala da je moguće opstati kao umetnik uprkos neprijateljstvu vladajućih pozorišnih klanova.

Milena Marković i Goran Šušljik su dokazali da biti avangardan i kosmopolita ne znači bežati od sopstvenih korena i okretati glavu od ugroženih sunarodnika.

Ana Vučetić je dokazala da ne samo u strukturama vlasti ove zemlje nego čak i u njenom ,,kulturnom menadžmentu” ima ne samo pristojnih nego i izuzetnih ljudi.

Miroslav Mogorović, Stefan Arsenijević i Bojan Vuletić, producent, koscenarista i reditelj ,,Praktičnog vodiča kroz Beograd”, uz ekipu izuzetnih glumaca – dokazali su da je čak i u ovim uslovima i u okviru ovakve kinematografije, moguće napraviti dobar film.

A ako je to moguće, onda za ostale, manje skupe umetničke ,,sportove”, pogotovo ima nade.

Kao što ima nade da će ova kultura dostizati vrhunske domete uprkos naporima kneginja i kneževa srpskih književnih, pozorišnih, filmskih, likovnih i ostalih Potemkinovih sela, odlučnih da je obesmisle i satru.