Ни Достојевском није било лако

Комбинација незнања, неспособности, лицемерја и корумпираности која разједа овај народ илити ово друштво – за једну од две формулације можете да се определите по жељи, зависно од личних афинитета – на карикатуралан начин се испољава у култури. Колач око ког се гложе ,,културни радници” мањи је него колачи око којих ратују колеге из профитабилнијих бранши, па су у реченој области, ако ни због чега другог оно због тога – туга и јад очигледнији, ако нису већи.

Пред крај минуле године, међутим, десило се неколико културних догађаја који буде наду.

У Народном позоришту Татјана Мандић Ригонат поставила је своју адаптацију ,,Злих духа”. На малој сцени. Иако подухват заслужује велику. Али, чак и на малој сцени – ствар је успела.

У неким другим београдским позориштима Татјана је непожељна. У једним јој право на рад ускраћују „леви” управници, у другим још левљи уметнички директори. Јер Татјана је искрена левичарка. А није лако бити искрен левичар у средини којом харају „левичари” на капиталистичке батерије.

У Југословенском драмском позоришту гостовало је позориште из Косовске Митровице, са драмом ,,Жица” Милене Марковић, у режији Горана Шушљика.

Иако је управа позоришта овај пројекат прихватила невољко, несрећна што поред толико ,,политички коректних” ,,западнобалканских” ,,величина” мора да угости и ,,политички некоректне” Србе са Косова, и по посећености и по атмосфери – догађај је био импозантан. За то се, када већ културне институције нису заинтересоване, као приватно лице побринула Ана Вучетић, помоћница министра културе, жена која пожртвовано покушава да опере образ својих колега у ,,културном менаџменту” ове државе.

У биоскопу Делта ситија уприличена је премијера ,,Практичног водича кроз Београд са певањем и плакањем”. Филм нема ниједну ману савременог српског филма. Продукција – професионална. Приче – а има их четири – промишљене. Игра стереотипима – симпатична. Глума – генерално – сјајна. Глумци Жули Гајет, Марко Јанкетић, Нада Шаргин и Жан Марк Бар – бриљантни.

Елем, Татјана Мандић Ригонат је доказала да је могуће опстати као уметник упркос непријатељству владајућих позоришних кланова.

Милена Марковић и Горан Шушљик су доказали да бити авангардан и космополита не значи бежати од сопствених корена и окретати главу од угрожених сународника.

Ана Вучетић је доказала да не само у структурама власти ове земље него чак и у њеном ,,културном менаџменту” има не само пристојних него и изузетних људи.

Мирослав Могоровић, Стефан Арсенијевић и Бојан Вулетић, продуцент, косценариста и редитељ ,,Практичног водича кроз Београд”, уз екипу изузетних глумаца – доказали су да је чак и у овим условима и у оквиру овакве кинематографије, могуће направити добар филм.

А ако је то могуће, онда за остале, мање скупе уметничке ,,спортове”, поготово има наде.

Као што има наде да ће ова култура достизати врхунске домете упркос напорима кнегиња и кнежева српских књижевних, позоришних, филмских, ликовних и осталих Потемкинових села, одлучних да је обесмисле и сатру.