Ktitorska rezidencija uskoro dostupna posetiocima

Istraživanja i iskopavanja u manastiru Studenica počela su pre skoro šezdeset godina, odvijala su se isprekidano i uglavnom su bila u vezi s restauratorsko-konzervatorskim radovima. Obimna arheološka analiza, sa ciljem da se kompletan kompleks ispita, počela je 1989. Posao je zbog poznatih događaja obustavljen 1996. i nastavljen tek 2010. Priča konačno dobija epilog: najkasnije do početka oktobra ove godine veliki poduhvat biće okončan, posetiocima su već dostupni ostaci Ktitorske rezidencije, pronađene tokom iskopavanja, dok će široj javnosti biti predstavljena i monografija s rezultatima svih istraživanja, počev od 1952. godine.

Kako za „Politiku” objašnjava dr Marko Popović, rukovodilac arheoloških istraživanja u organizaciji Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, tokom prethodne dve godine razmatran je severni deo Studeničke porte i rezultati su više nego zanimljivi.

– Ispod visokih slojeva zemlje i nasipa koji su se na tom prostoru taložili stolećima, otkriveni su ostaci dve velike građevine, kamenih zidova, ponegde visokih i do tri metra. Prva je trideset metara dugačka, deset široka, naslonjena je uz obimni bedem manastirskog kompleksa, a druga je prislonjena uz nju, veličine deset puta deset metara. Otkriće velike konstrukcije u početku je bilo ogromno iznenađenje, jer ona potpuno odstupa od uobičajenog oblika manastirskih zdanja i konaka (koji su obično manji) i nalazi se na mestu gde su često bile smeštene takozvane kelije – priča Popović i nastavlja:

– Kad su sve analize završene zaključili smo da je reč o Ktitorskoj rezidenciji iz perioda građenja manastira, odnosno vremena Stefana Nemanje i njegovih najbližih potomaka, koji su u nju svake godine dolazili, hodočasteći o velikim praznicima. Većina naših manastira nije sačuvana u dovoljnoj meri da bismo mogli tačno da lociramo gde se takve rezidencije nalaze. Ovde u Studenici smo to uspeli. Reč je o najnižem delu rezidencije, odnosno suterenu, u koji već može praktično da se ušeta. Cela gornja dvospratna konstrukcija bila je drvena, u skladu sa stambenom arhitekturom srednjeg veka u Srbiji, gde su građevine bile ili cele od drveta ili u kombinaciji – pola u kamenu, a pola u drvetu. Ona, očekivano, nije očuvana.

Kako otkriva Popović, ovu rezidenciju koristio je, između ostalih, i kralj Milutin, koji je obnovio Studenicu, sagradio crkvu Svetog Joakima i Ane, podigao konak s jugoistočne strane i rekonstruisao trpezariju. Šta se s građevinom dešavalo od sredine 14. veka, nije potpuno poznato. Drvena građa je propadala, prostor je ostao prazan i na tom prostoru u 16. veku nikao je mali konak, koji je 1620. stradao u požaru. Upravo je zasipanje terena, koje je usledilo, zaslužno za očuvanost samih zidina.

Popović dodaje da pokretnog arheološkog materijala ima malo i da uglavnom postoje nalazi iz pomenutog konaka, kao što su ostaci jednog luksuznog bronzanog visećeg svećnjaka. Istovremeno teče i obnova fresaka, kojom takođe rukovodi Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, a završene su i demontaža drvenog ikonostasa iz prve polovine 19. veka i rekonstrukcija originalnog mermernog ikonostasa, koji se upravo montira. Dalja istraživanja prema istoku, do Paraklisa Svetog Dimitrija, gde su otkriveni pravi manastirski konaci, biće završena krajem septembra. 

----------------------------------------------

Monografija „Maglički zamak”

Intimno interesovanje našeg sagovornika za tvrđavu Maglič (dvadeset kilometara južno od Kraljeva, u Ibarskoj dolini) koja se uvek vidi kada se putuje ka jugu i koja predstavlja najtipičniji primer zamka u srpskoj srednjevekovnoj arhitekturi, biće pretočeno u još jednu monografiju.

– Pre više od trideset godina na tom prostoru obavljena su velika arheološka istraživanja i Zavod za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu izveo je tada i obimne radove na obnovi bedema. Nažalost, svi rezultati ostali su nepublikovani. Poduhvatio sam se posla da tu dokumentaciju izvučem, pronađem materijal, sve obradim i napišem monografiju. Rukopis se priprema za štampu, najkasnije do kraja marta pod nazivom „Maglički zamak” on će biti i objavljen, u izdanju Arheološkog instituta SANU.