Monte Karlo – jedna priča o igri

Baletska premijera oko Nove godine postaje lepa tradicija u Monte Karlu, verovatno jedinstvena u svetu. Poslednjih pet večeri u godini koja je za nama, u tamošnjem forumu „Grimaldi”, igrači Baleta Monte Karla izvodili su novu predstavu „Jezero”, u koreografiji Žan-Kristofa Maja, na kombinovanu muziku Čajkovskog i Bertrana Maja. Ova dva Maja braća su rođena i često – bratski sarađuju. Ali, čim je tu i ime slavnog ruskog kompozitora teško je poverovati kako sve to nema nikakve veze s „Labudovim jezerom”. Ima, naravno. Ali ima i dovoljno razlika, i razloga za jedan naslov u kome se najslavnije baletske „ptice” ne pominju.

Radi se o još jednom novom čitanju klasike, ovog puta s potpisom pomenutog francuskog koreografa koji je gotovo pune dve decenije na čelu ove kompanije. Svojim bogatim opusom on je postao čitavo jedno poglavlje u impresivnoj istoriji umetničke igre Monaka, te male kneževine na Azurnoj obali. A ta istorija počela je pre jednog veka (1911), kad su u Monte Karlo stigli izuzetni „doseljenici” – čuveni Ruski balet Sergeja Djagiljeva. Ovaj dolazak Rusa u tople mediteranske krajeve bio je više od priče o igračima. Pošto su trijumfalno osvojili Pariz, oni su postali pravi magnet za mnoge druge sjajne umetnike – kompozitore, slikare... Iz svog „gnezda”, u toj majušnoj državi pokraj mora, čuvena družina ruska, sa svojim novim plesnim bajkama, kretala se na razne strane – do velikih gradova i pozornica.

Smrt Sergeja Djagiljeva (1929), međutim, bila je i prva smrt Ruskog baleta. Tri godine posle, rodiće se nova trupa, ali uslediće i razlazi, nova razgranjavanja u Ruskom baletu iz Monte Karla. Posle nekoliko gašenja i uskrsnuća, poslednji ogranak slavne trupe konačno se ugasio 1963. godine. Za ono što se kasnije dešavalo najzaslužnije su dve princeze, ne iz baletskih bajki, već iz domaće dinastije Grimaldi. Prvo je lepa Grejs Keli, slavna glumica i žena vladara Monaka, jako podržavala igru i to prenela na svoju stariju kćer Karolinu, princezu od Hanovera. Kći je ostvarila majčin san i stvorila Balet Monte Karla, koji je, pre tri godine, videla i naša publika, kada su u Centru „Sava”otvorili 6. beogradski festival igre. Ono što je možda najkarakterističnije za protekli vek igre (sa povremenim prekidima) u Monte Karlu jeste modernost tog plesa. A kako je počelo, tako je i danas.

U ovoj priči ne može se zaobići ni čuvena baletska akademija „Grejs Keli”, koju je otvorila Marika Bezobrazova, nekad i sama igrač u Ruskom baletu. Za tu vrhunsku školu (ot)kupljena je kuća porodice Singer, čije je ime na milionima šivaćih mašina. U dve hiljade kvadrata lepe vile, na litici uz francusku granicu, stvarane su generacije igrača, među kojima su i neke buduće baletske zvezde. Iz te škole u Beograd se vratio i sadašnji prvak Baleta Narodnog pozorišta Jovan Veselinović. Drugi čovek pomenute škole danas je onaj koji je na čelu Baleta – Žan-Kristof Majo.

A zašto ovaj umetnik već nekoliko sezona, oko Nove godine, izbacuje svoj novi balet? Objašnjenje je dosta jednostavno. Ovakva velika kompanija u maloj državi kao što je Monako ima jedan hroničan problem. Zove se –– publika. Ona se mora animirati, pre svega u francuskom i italijanskom susedstvu, a ovakvi božićno-novogodišnji programi neka su vrsta poslovne izložbe namenjene i onima iz udaljenijih krajeva Evrope i sveta. Zato se na tim predstavama može videti svet iz direkcija poznatih festivala i teatara. Ovakve kompanije traže puno igre, što će reći i solidan broj gostovanja i turneja, jer u protivnom ne postoji razlog njihovog postojanja. U toj poslovnoj publici bila je Aja Jung, koja je na čelu Beogradskog festivala igre. O ovoj prazničnoj baletskoj fešti rekla nam je:

– Grad je sijao kao velika jelka, a nas goste dočekala je lepa predstava „Jezero”, u kojoj su likovi malo izmešteni, baš kao i sama priča. U njoj je onaj zli Rotbart postao žensko. Međutim, ono što najviše impresionira jeste muški sastav ansambla čije su sposobnosti fantastične.